Foto: Milovan Milenković
Kada bi jezici imali jezik da progovore, srpski jezik bi vikao na sav glas, smrtno uvređen zbog načina na koji je zloupotrebljen i isprostituisan u ovoj šaradi u kojoj nijedno slovo nije ni tačno ni suvislo, u kojoj su čak i zarezi i tačke pogrešni
Ovi čudni ljudi, najčudniji u pisanoj istoriji Srbije, koji su sa Aleksandrom Vučićem na čelu proželi i poklopili Srbiju u poslednjih skoro deset godina, u bar jednoj stvari zaista su bez premca, bez konkurencije, bez dostojnih prethodnika, a nadamo se i naslednika. Naime, brzina, učestalost i produktivnost kojom proizvode verbalno i misaono smeće takva je da je to nemoguće obraditi, reciklirati, ukloniti, prekriti sarkofagom koji će sprečiti da zanavek emituje radijaciju.
I zato se dosta toga provuče bez adekvatnog komunalno-ekološkog tretmana, prosto ostane napolju da kandi, zagađuje i zaglupljuje, na onaj način na koji perfidna laž iz niskih poriva zagluplje i unazađuje društvo u kojem je takvu laž moguće plasirati u atmosferu a da je niko ne ukloni na bezbedno mesto. Evo, dakle, istih ovih dana dok nas zapljuskuju i zaokupljuju misaoni dosezi Darije Kisić Tepavčević, neumorne premijerke Brnabić, a naravno i samog Hodorlahomora Velikog, pomalo je ispod radara nedoklanih ostataka tzv. kritičke javnosti prošao jedan vredan i pozamašan zagađivački doprinos izvesnog Darka Glišića, ništa manje nego predsednika Izvršnog odbora Srpske napredne stranke.
Ovako, dakle, zboraše Glišić: „Oni (opozicija) danas ne bi imali šta da blokiraju da te puteve, autoputeve i ulice neko nije napravio u poslednjih nekoliko godina. U njihovo vreme niste imali šta da blokirate“.
Kada bi jezici imali jezik da progovore, srpski jezik bi vikao na sav glas, smrtno uvređen zbog načina na koji je zloupotrebljen i isprostituisan u ovoj šaradi u kojoj nijedno slovo nije ni tačno ni suvislo, u kojoj su čak i zarezi i tačke pogrešni.
Dostojno je totalitarnog uma da veruje, a i da kod drugih širi uverenje da pre njega nije bilo ničega, osim tame nad bezdanom. Istorija zapravo počinje od njegove Objave, a sve ono pre bilo je, u najboljem slučaju, mučno glavinjanje ka Svetlosti. Nemoguće je drugačije objasniti reči koje se protive elementarnom egzistencijalnom iskustvu ama baš svakog građanina Srbije, pa i samom zdravom razumu. Ili treba da prihvatimo zdravo za gotovo da u Srbiji „do pre nekoliko godina“ nije bilo „puteva i autoputeva“? A verovatno ni pruga, zgrada, vodovoda, struje, grejanja… To je moguće jedino ako pođemo od toga da nije bilo ni nas, i da smo rođeni juče, ili nas je „Vučić“ od nekog svog čarobnog praha smućkao i sastavio.
Čovek se nužno oseća pomalo idiotski kad ga primoraju da naglašava notorne stvari, ali izgleda da se ne može bez toga – dotle smo, eto, došli. Pa dobro, evo: u Srbiji je „pre Vučića“ bilo gotovo svega čega ima i danas, uključujući i (auto)puteve, pruge i ostalo. Naravno da je, tokom skoro decenije na tronu, i ova vlast nešto izgradila, kako ono što Srbiji treba (recimo, autoput ka Čačku, mada je i njega preuzela od prethodnika), tako i ono što joj je suvišno i štetno (recimo, Beograd na vodi). Pa, nije li to normalno? Ili neko očekuje orden i doživotnu vladavinu samo zato što je ponekad, kad nije bio zauzet nečim drugim, radio svoj posao?
Dobro, ali veruje li taj Glišić u to što govori? Verovatno ne, pošto bi suprotno značilo klinički ozbiljan sukob sa stvarnošću. Ali, pajaci i paževi narojeni na ibijevskom dvoru i oko njega moraju da zatrpavaju poniženu i porobljenu zemlju glupostima, lažima i posvemašnjim neverovatnoćama, jer to u nekom momentu postane jedini način da se održe u sedlu i da se točak vrti dalje. Ali to obično ne potraje predugo, pa popadaju u isto ništavilo iz kojeg su svojevremeno ubrani.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
