Verbalno i misaono smeće: Pre ovog svega ne beše ničega

Foto: Filip Krainčanić/Tanjug

Ovi čudni ljudi, najčudniji u pisanoj istoriji Srbije, koji su sa Aleksandrom Vučićem na čelu proželi i poklopili Srbiju u poslednjih skoro deset godina, u bar jednoj stvari zaista su bez premca, bez konkurencije, bez dostojnih prethodnika, a nadamo se i naslednika. Naime, brzina, učestalost i produktivnost kojom proizvode verbalno i misaono smeće takva je da je to nemoguće obraditi, reciklirati, ukloniti, prekriti sarkofagom koji će sprečiti da zanavek emituje radijaciju.

I zato se dosta toga provuče bez adekvatnog komunalno-ekološkog tretmana, prosto ostane napolju da kandi, zagađuje i zaglupljuje, na onaj način na koji perfidna laž iz niskih poriva zagluplje i unazađuje društvo u kojem je takvu laž moguće plasirati u atmosferu a da je niko ne ukloni na bezbedno mesto. Evo, dakle, istih ovih dana dok nas zapljuskuju i zaokupljuju misaoni dosezi Darije Kisić Tepavčević, neumorne premijerke Brnabić, a naravno i samog Hodorlahomora Velikog, pomalo je ispod radara nedoklanih ostataka tzv. kritičke javnosti prošao jedan vredan i pozamašan zagađivački doprinos izvesnog Darka Glišića, ništa manje nego predsednika Izvršnog odbora Srpske napredne stranke.

Ovako, dakle, zboraše Glišić: „Oni (opozicija) danas ne bi imali šta da blokiraju da te puteve, autoputeve i ulice neko nije napravio u poslednjih nekoliko godina. U njihovo vreme niste imali šta da blokirate“.

Kada bi jezici imali jezik da progovore, srpski jezik bi vikao na sav glas, smrtno uvređen zbog načina na koji je zloupotrebljen i isprostituisan u ovoj šaradi u kojoj nijedno slovo nije ni tačno ni suvislo, u kojoj su čak i zarezi i tačke pogrešni.

Dostojno je totalitarnog uma da veruje, a i da kod drugih širi uverenje da pre njega nije bilo ničega, osim tame nad bezdanom. Istorija zapravo počinje od njegove Objave, a sve ono pre bilo je, u najboljem slučaju, mučno glavinjanje ka Svetlosti. Nemoguće je drugačije objasniti reči koje se protive elementarnom egzistencijalnom iskustvu ama baš svakog građanina Srbije, pa i samom zdravom razumu. Ili treba da prihvatimo zdravo za gotovo da u Srbiji „do pre nekoliko godina“ nije bilo „puteva i autoputeva“? A verovatno ni pruga, zgrada, vodovoda, struje, grejanja… To je moguće jedino ako pođemo od toga da nije bilo ni nas, i da smo rođeni juče, ili nas je „Vučić“ od nekog svog čarobnog praha smućkao i sastavio.

Čovek se nužno oseća pomalo idiotski kad ga primoraju da naglašava notorne stvari, ali izgleda da se ne može bez toga – dotle smo, eto, došli. Pa dobro, evo: u Srbiji je „pre Vučića“ bilo gotovo svega čega ima i danas, uključujući i (auto)puteve, pruge i ostalo. Naravno da je, tokom skoro decenije na tronu, i ova vlast nešto izgradila, kako ono što Srbiji treba (recimo, autoput ka Čačku, mada je i njega preuzela od prethodnika), tako i ono što joj je suvišno i štetno (recimo, Beograd na vodi). Pa, nije li to normalno? Ili neko očekuje orden i doživotnu vladavinu samo zato što je ponekad, kad nije bio zauzet nečim drugim, radio svoj posao?

Dobro, ali veruje li taj Glišić u to što govori? Verovatno ne, pošto bi suprotno značilo klinički ozbiljan sukob sa stvarnošću. Ali, pajaci i paževi narojeni na ibijevskom dvoru i oko njega moraju da zatrpavaju poniženu i porobljenu zemlju glupostima, lažima i posvemašnjim neverovatnoćama, jer to u nekom momentu postane jedini način da se održe u sedlu i da se točak vrti dalje. Ali to obično ne potraje predugo, pa popadaju u isto ništavilo iz kojeg su svojevremeno ubrani.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com