Mora li predsednik Koštunica baš ovoliko da se odmara? Ako je legalista – mora. Dobio je rešenje do tog i tog datuma i ima da letuje makar mu letovanje na nos izašlo.
U Beogradu nervoza neviđeno, šta će biti sa DOS-om, hoće li propasti reforme, da li republička oligarhija tu i tamo poruči koje ubistvo ili je, naprotiv, ona žrtva teške i podmukle klevete… Sve bi to predsednikovi rivali, protivnici i neprijatelji da isteraju na čistac, hoće to da raspletu čim se predsednik vrati sa odmora, e pa, u takvu arenu bi malo ko hitao da se vrati.
Ima ljudi koji se vrate sa mora ako saznaju da im je pukla cev u stanu, i predsednik je prema tome mogao da se vrati, ali bi upravo time uznemirio javnost. Meni je, recimo, njegova odsutnost izuzetno prijala: da se nešto zaista, zaista gadno zakuvalo, Koštunica bi se već instalirao ispred onoga mozaika u SIV-u i svi bismo čuli njegov svečani, proročanski glas: „U ovim skoro sudbonosnim trenucima po srpski narod…“
Dok to ne čujem, za mene je sve cakum-pakum, odmaraj se, predsedniče, gde god da si!
Kad god sebi kažem da nije važno gde se predsednik odmara, odmah počnem da nagađam gde je. U Belanovici? Na Farskim Ostrvima? Ako je planirao da bodri plave u revanš utakmici, može u Beogradu da izbije ne znam kakva kriza, on će ostati do poslednjeg sudijinog zvižduka…
A možda je ipak otišao na slovačke Tatre? Hoće penje, neće penje, najpre je hteo na vrh, pa se predomislio, možda se još jednom predomislio i uveliko planinari u vlastitoj režiji? Preko bedinerke je stupio u vezu sa jednim rođenim Tatraninom (krepki highlander se posle demokratskih promena doselio u Kovačicu kod ćerke i zeta), možda baš ovog momenta njih dvojica razapinju šator na 2.142 metra nadmorske visine…
&
Na poslednjoj strani nedeljnog „Glasa“ pročitam da je Milovan Danojlić sazidao i crkvu u Ivanovcima kod Ljiga, simpatično, svečanosti je prisustvovao i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Predsednik je, znači, tu, među nama, mi čekamo da se vrati ne znam odakle, a on nadomak Beograda! Igra se i šali sa dušmanima, gotovo kao R. Karadžić, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš; legenda kaže da je obrijao onu svoju kosu (Radovan, hoću reći), a pustio bradu, ima monašku rizu i biciklom prolazi kroz noge i kroz uši unproforcima, naravno da to nije isto, Karadžića jure, predsednika Koštunicu naprosto čekaju, ali u dolasku na seosku svečanost ima neke čisto hajdučke samovolje; ima derta, inata, karasevdaha, sevapa, svega što krasi nas i Rome, ali i vatrogasce sa Grunta koji u „Tutorima“ odrešito kažu: „Neka gori što gori, nama je dosta, moramo malko zapjevati u zboru o kojekavim glupim dogodovštinama, ali i to je bolje nego vavjek vući onaj šlauh dokle se ne ugasi nečiji štagalj koji i tako ne vrijedi ni prebitog filera!“
Bilo kako bilo, predsednika nećete naći na prednjim stranicama novina gde sve vrvi od odvratnih i zastrašujućih optužbi i uvreda. Ko hoće da sazna nešto o Koštunici mora da nađe kulturnu rubriku, obično je pod „b“, gde su bogomolje, blagoslovi, bogougodna dela, bdenija i sl. Ako ga tamo slučajno nema, onda je tamo gde su telegrami i čestitke, gde su želje i pozdravi.
&
Kao nagradu za oporu pesmu jeziku i rodu Matija Bećković dobio je „Žičku hrisovulju“, zahvalio je besedom punom žilišta, žiža i žiški (falio je samo žižak da izjeda najvrednija dela naše baštine!), prisutne je podsetio da smo pisali sa tri prsta, potom kucali sa dva da bismo sada kliktali (sa) jednim, na zgodnom mestu pesnik je udenuo i „strmen vremena“…
Žmarci su još uvek tu i tamo podilazili pojedine zvanice, stiže telegram od brata po peru – Voje Koštunice: „Kad je Žiča uspela da pretraje sve od početka XIII veka, uključujući i onaj najveći pokušaj satiranja 1941. godine, tako će i naš narod, nadajmo se, odoleti iskušenjima koja nisu prestala, samo su nešto skrivenija.“
Poslednji deo rečenice mogao bi biti omaž Dobrici Ćosiću (vidi Ćosićevu misao o našim putevima na kojima ima više zamki i rupa nego putokaza, tako nekako), ali je ono sa pretrajavanjem baš bećkovićevsko, matijansko. Blagosloven je narod čiji se predvodnik dopisuje i natpisuje sa pesnikom! Pogledajmo kako vladar vidi i kako ovekovečuje pesnika, uverimo se kako majstorstvo pisane reči i u prezrenome žanru telegrama blista punim sjajem: „Namerno ne pišem nikakvu odrednicu uz njegovo ime, ne pišem ni pesnik, ni književnik, ni umetnik, jer su sve te reći tačne, ali nijedna od njih nije dovoljna da označi sve ono što Matija Bećković jeste za srpsku kulturu, pamćenje i duhovnost. On je prosto Matija.“
Prosto Voja se tako u dva dana pojavio u prizorima iz duhovnog života, crkvenomanastirskog i spisateljskog.
Ako istoričari kroz dvesto godina budu nabasali na novine iz protekle sedmice misliće da se radilo o državi neviđenog blagostanja, o zemlji urednijoj i dosadnijoj od Švajcarske, gde šef države nema preča posla nego da ide na otvaranje malih slatkih zadužbina (ako usled zakona fizike i mnoštva crkvenih praznika katkad ne može da dođe lično, pojavljuje se u vidu telegrama koji čitaju spikeri, glumci, ili predsednik opštine….)
Možda je Koštunicu trebalo da izaberemo za ministra kulture ili ministra vera; poverivši mu kormilo države možda smo ga malo neću reći precenili, možda smo pred njegovu bogobojažljivu i tankoćutnu prirodu izneli i više no što treba, sablaznili smo ga nečim isuviše ljudskim, nečim odveć ovozemaljskim, ako tako može da se kaže. A može! Žiže mi moje i žilišta mi moga, može! Neka me strmen vremena uzme pod svoje, neka ne pretrajem ovaj pakleni avgust ako grešim.
