Eh, ti Srblji i ta modernizacija, nikako bre da se to lepo spoji u harmoničnu celinu i skladno umaršira u svetlu budućnost, nego vazda hramlje ili jedno ili drugo… Svi već znamo kako je bilo onomad kad je uvodilo železnicu u Knjaževinu: ustadoše brižni narodni tribuni oštro protivu mrskog tuđinskog Gvozdenog Konja, te pogubne novotarije koja će nam samo doneti belosvetske besposlice i poroke u inače čistu i (civilizacijom) neiskvarenu Otadžbinu… Zato su se časni bardi pobunili, ič ne mareći što će ih tamo neko prozvati mračnjacima koji koče progres: „Jeste, braćo moja junačka, tako to krene, sve kao naizgled nedužno, čak i korisno! Kvaran je taj Latinluk, navlači te na komfor, i dok se opasuljiš šta ti se desilo već zatekneš sebe kako srkućeš belu kafu, pereš ruke posle pišanja i pitaš ženu za mišljenje! Begaj more tamo!“
A sada malo ozbiljno… Baš se nešto pitam ovih dana hoće li neka buduća Dubravka Stojanović, recimo tamo neke 2083. godine u nekoj istoriografskoj studiji o svakodnevici Beograda kao lakmusu sistematskog otpora ovdašnjih elita svakom civilizacijskom pomaku, pisati o sveopštoj povici na uvođenje BusPlus kartica u beogradskom javnom prevozu kao još jednom od ospoljenja tog večnog vraćanja istog, to jest večite „srpske“ panike od svake novotarije, od koje je veći samo smrtni strah od promaje? Ko zna, sasvim je moguće da bude i tako. Fakat je da ljudi nerado prihvataju sve što menja njihove ustaljene navike, čak i ako se radi o nečemu što će im zapravo olakšati život. Verovatno je BusPlus – ovde se ne bavim time ko ga uvodi i sprovodi, zašto baš taj, je li tu sve čisto i transparentno etc.; to je tema za drugu vrstu istraživanja – u raznim svojim aspektima, nikolaidisovski rečeno, civilizacijski iskorak (samo bez žrtava, valjda). Međutim, međutim: ima tu i nekih stvari koje debelo smrde, i preko kojih se ne sme olako preći. Ovde me najviše zanima jedna od njih, ona koja po(t)kazuje zastrašujuće visok stepen kombinovanog dejstva represije i gluposti.
Možda već slutite o čemu se radi? Da, baš o tome. Ideja da ljudi koji imaju tzv. personalizovane BusPlus kartice za neograničeni broj vožnji, dakle prirodne naslednice „mesečnih markica“, treba svaki put da „validiraju“ svoju kartu pri ulasku u GSP prometalo dopola mi izgleda kao uvredljivo glupa, a otpola kao glupo uvredljiva. Stvar je em otvoreno idiotska, em nesprovodiva bez velikog smaranja i maltretaže u uslovima beogradskog krkljanca. No, najvažnije od svega je da je apsurdna, i da to osećanje apsurdnosti nije umanjeno bednim zvaničnim objašnjenjima da se to ima raditi iz nekakvih „statističkih razloga“, jerbo će se, eto, tako znati koliko gde putnika ima. Pa ljudi, je l’ vi to ozbiljno?! I je l’ vam mi to delujemo kao zamorci, ili šta?!
Tehničke inovacije načelno služe tome da ljudima olakšaju i pojednostave život. I takve inovacije uvek zažive i pobede. Lakše je i brže orati traktorom nego plugom, lakše je i brže otići u Vršac kolima ili autobusom nego konjskom zapregom, lakše i brže je menjati kanale na televizoru pomoću daljinskog upravljača nego svaki put ustajati i prilaziti sokoćalu, lakše je i brže pisati i brisati na kompjuteru nego na pisaćoj mašini. Famozni „validator“ za elektronske mesečne markice je obrnut primer: on od nas traži suštinski više smaranja nego ranije, a za uzvrat nam ne nudi ništa suvislo. Samim tim, nametanje „obaveze validiranja“ za ovu vrstu putnika je čista, besmislena represija bez inteligentnog objašnjenja i vidljive protivusluge, dakle vrsta iživljavanja na koju slobodan građanin naprosto ne želi i ne može i neće da pristane. Zato sam se, pravo da vam kažem, ovih dana nosio mišlju da pozovem građane-markičare na građansku neposlušnost; preduhitrila me je, međutim, slobodna građanka gospođa Nada Korać svojim izvanrednim tekstom u Danasu od 9. 2. 2012. koji je ujedno i otvoren poziv na „bojkotovanje“ validatora. Tom pozivu se, naravno, pridružujem. Nisam „švercer“ ni utopijski anarhista koji veruje u postojanje „besplatnog ručka“: BusPlus karticu sam uredno izvadio i uplatio predviđen mesečni iznos za vožnju (2680 dinara), što nameravam i ubuduće da činim. Kartu, međutim, ne „validiram“, niti ću to činiti ubuduće, a pretnje „blokiranjima kartice“, globama, bacanjima u zindan gde akrepe memla davi i ne-znam-već-čime uopšte me ne uzbuđuju: radite vi svoj posao, a ja ću svoj! Isto to preporučujem i svim prijateljima i poznanicima, među kojima agitujem za istu vrstu građanske neposlušnosti, u ime elementarnog samopoštovanja.
Aktuelna prestonička vlast, oličena napose u lordmeru Đilasu, i inače je odviše sklona čudnoj kombinaciji populizma i kobajagi mekog neokonzervativnog autoritarizma, ne samo verbalnog (poput sramotnog gradonačelnikovog retoričkog bauljanja u vezi sa Paradom ponosa) nego i sasvim delatnog, kao što je protivustavno posezanje u građanske slobode punoletnih i zakone poštujućih lica (čuvena večernja „zabrana prodaje alkohola“). Uzgred, hoće li Ustavni sud najzad reći koju o tome kao što je učinio u slučaju identične novosadske zabrane koju je s punim pravom i granitno tvrdim argumentima oborio? Nije valjda da ovaj put pokorno ćuti ili se naprosto pravi blesav jer zazire od pretpostavljene Đilasove političke moći?
Eh bre, Pančiću, što se baviš tim komunalnim trivijalijama, a ovamo nam otimaju Kosovo, čupaju nam srce naživo? – već čujem kako se buni Ekipa A; aman Teofile, mani se validatora, vidiš da se Vraćamo U Devedesete i da nikako da nam svane Šesti Oktobar? – protestuje ekipa B. Ti ljudi, A i B, nikako se međusobno ne vole, ali da vam kažem nešto: svi oni gledaju na svet iz udobnih, pristojno zagrejanih/rashlađenih automobila; osim onih, doduše, koji ništa ne voze jer nema potrebe: iz njihovih visokoplafonskih stanova u Palmotićevoj i Hilandarskoj svugde se može peške, pa i u nepokolebljivu obranu srca Srbije, ljudskih prava ili čega već treba. Njima, bojim se, naprosto nemam šta da kažem. Robovi validatora su, međutim, moj svet, i taj svet treba ohrabriti da ustane i da ne da na sebe: znajte da svaki put kada „validirate“ svoju mesečnu markicu ujedno invalidirate sopstveno građansko dostojanstvo! Pa vi birajte gde ste i s kim ste.
