Okrutni diktatori imaju okrutan smisao za humor. Recimo, Idi Amin. Svojevremeno je na pitanje o slobodi govora u njegovoj Ugandi odgovorio kako je kod njih svakome garantovana sloboda govora. Onda je malo zastao i uz osmeh dodao da slobodu posle govora, već, niko ne može da garantuje.
Na ovo me je podsetio događaj od subote, kada je avion Izidžeta na letu od Ljubljane do Londona sleteo u Keln jer su putnici upozorili letačku posadu da trojica saputnika u razgovoru spominju bombe i eksplozive, čime stvaraju nelagodu kod ostalih. Pričljivci su privedeni, jednom je čak i detoniran ranac, škrti su izveštaji, ali izgleda da sumnjivci nisu razumeli za šta ih terete. Jedan od njih je, doduše, imao knjigu koja je na naslovnoj strani imala snajper, a u uništenom rancu bilo je žica. Mada, treba da vidite moj ranac za avion, pun kablića i punjača za mobilne telefone. Inače, trojica privedenih su Britanci, a još nekih sedam letova je skrenuto sa putanje tog popodneva. Sve zbog tog jednog razgovora u kome su se spominjale neke zabrinjavajuće reči. Ili su se gospoda malo zafrkavala na temu terorizma, a okolina nije razumela šalu.
Osetljivost na terorizam pala je na najniži prag ikada. A internet je viđen kao najvažniji medij za komunikaciju terorista. Otvoren je za sve, a može se šifrovati i još se pojačavaju zakoni koji garantuju privatnost svima, pa i teroristima. Dok ih ne otkriju.
Sada se krenulo u drugom pravcu. Evropska unija pokrenula je inicijativu da članicama međusobno omogući da mnogo brže dolaze do podataka sa nečijeg naloga na društvenim medijima, ukoliko situacija to naloži. Do sada je policija u jednoj od članica morala da se obrati odgovarajućoj instituciji druge države ukoliko se tamo nalazi server sa podacima koji su im interesantni. Onda bi tekao uobičajeni postupak, obično predug čak i kada se radi po ubrzanoj i hitnoj proceduri.
Novi predlog, ako ga usvoje, omogućiće da policija iz jedne zemlje direktno komunicira sa provajderom iz druge države. Tri nivoa komunikacije se predlažu. Prvi da se policija (tužilaštvo, bezbednosne službe) obrate s obrazloženom molbom da im provajder dostavi tražene podatke. Drugi nivo je da se provajderu u drugoj državi izda obavezujući nalog da podatke preda. A treći je da policija ima mogućnost da direktno uđe na „klaud“ provajdera i pregleda šta ih zanima, bez ikakvog posebnog odobrenja. To se smatra neophodnim u situacijama kada reakcija mora da bude veoma brza. S druge strane, to znači i delimično odricanje suvereniteta, makar u kibernetičkom prostoru. Ko zna da li bi to moglo da se proširi onda i na fizički prostor, ako već i ovo nije dovoljno.
Strah od terorističkog napada, naročito u avionu, doveo je do toga da putnici ćutke i s razumevanjem prihvataju svaku kontrolu. Sada se to širi i na internet, ali nam ipak ne traže da se izujemo pre nego što se logujemo na Fejsbuk ili Tviter. Za sada.
