„Uranijumski projekat“: Kako sam se sreo sa Hitlerovim naučnikom

Dok ceo svet strepi da li će Moskva u Ukrajini upotrebiti atomsku bombu i, ako to učini, kako će Amerika da reaguje, ja sam se setio kako sam pre tačno sedamdeset godina saznao da je Hitler bio blizu sopstvenog nuklearnog oružja, samo što toga nije bio svestan. Nije roman, nije fikcija, nego sušta istina.

Osam godina pošto sam oslobođen iz koncentracionog logora obreo sam se ponovo u Nemačkoj, redakcija lista „Omladina“ me je poslala da pišem reprotaže. Bio sam u Hamburgu kada mi se sticajem okolnosti ukazala prilika da razgovaram sa kvantnim fizičarem Erihom Bageom. On je pristao da ga o njegovom radu na atomskoj bombi u nacističkoj Nemačkoj intervjuiše dvadesetčetvorogodišnji jugoslovenski novinar. Preklopilo se, valjda, da je baš tada osetio potrebu da ispriča kako su Nemci sami sebe sprečili da dođu do atomske bombe jer su oterali naučnike jevrejskog porekla. Ja sam tu priliku, naravno, ugrabio. Mlad novinar mora da ima i sreće.

Profesor Bage je od 1938. radio za nobelovca Vernera Hajzenberga na  „Uranijumskom projektu“, što je bila šifra za rad na nemačkoj atomskoj bombi. Hajzenberg je 1925. bio formulisao osnove kvantne mehanike za šta je 1932. dobio Nobelovu nagradu za fiziku.

„Uranijumski projekat“ bio je u sastavu Hitlerovog ministarstva odbrane. Hajzenberg je svoj pristanak da radi na njemu posle rata pravdao da zapravo nisu nameravali da izrade atomsku bombu, nego da provere da li je moguće da se napravi. Tako je 1941. otputovao u Kopenhagen da bi konsultovao Nilsa Bora, danskog nobelovca koji je još za vreme Prvog svetskog rata izrađivao modele atmoma, da li je teorijski moguće napraviti atomsku bombu. Bor se uplašio, uspeo da pobegne u Ameriku i da svom starom prijatelju Albertu Ajnštajnu ispriča da Nemci rade na atomskoj bombi, što je Ajnštajna navelo da piše Ruzveltu i tako je došlo do ubrzanog američkog rada na bombama koje su uništile Hirošimu i Nagasaki.

werner-heisenberg-utsnitt

Bage mi je te 1953. godine pričao da Ajnštajnova teorija relativiteta i Hajzenbergova kvantna mehanika predstavljaju osnov za praktično korišćenje cepanja atoma. On se raspričao, a meni je pucala glava. U školi nisam voleo fiziku, ništa nisam razumeo, ali sam beležio sve što je profesor govorio o mogućnosti da Hitler pre drugih dobije nuklearno oružje. Strašna pomisao.

Hajzenberg i njegovi saradnici su, pričao mi je Bage, 1942. referisali ministru naoružanja Albertu Šperu da ne postoji mogućnost da Nemačka napravi atomsku bombu na osnovu cepanja uranijumskog jezgra, jer nema dovoljno ove rude, ali da bi eventualno mogla koristeći plutonijum, za koji je potrebna samo teška voda. Na Šperovo pitanje za koje vreme bi mogli da naprave takvu bombu, Hajzenberg je rekao najmanje tri, verovatno pet godina. Hitler je posle Šperovog izveštaja rekao da je to za njega kasno.

Posle rata su pobednici smesta počeli da traže i hapse nemačke naučnike koji su radili na tajnom oružju. Englezi su osnovali „Projekat Y“, Hajzenberga, Bagea i još nekolicinu su uhapsili i odveli na imanje „Farm Hall“ blizu Londona. Bage mi je pričao da su bili zapanjeni kad su čuli za Hirošimu i Nagasaki. Brzo su počeli da proveravaju kako su Amerikanci uspeli da konstruišu atomsku bombu. Posle nekoliko meseci Britanci su ih sve pustili.

Bage je od 1948. bio profesor Univerziteta u Hamburgu i bavio se korišćenjem nuklearne tehnologije na trgovačkim brodovima, što je tada još zvučalo kao naučna fantastika, kao žilvernovska priča o putovanju na Mesec.

Nemci su za vreme rata lutali oko atomske bombe. Svestrani naučnik Manfred fon Ardene eksperimentisao je sa ciljem da napravi nuklearnu bombu u laboratoriji ministarstva pošte. Ministar Vilhelm Onezorge je to javio Hitleru koji se rugao: „Baš će poštari da preokrenu ratnu sreću!“ Firer nije shvatao koliko je to bilo ozbiljno. Fon Ardenea će kasnije pokupiti Rusi, on je učestvovao u izradi njihove prve hidrogenske bombe.

Vernher fon Braun, od mladosti posvećen izgradnji raketa, dobio je mogućnost da u bazi Peneminde napravi leteće bombe i rakete nazvane V-1 i V-2 kojima je bombardovan London. Njega su odveli Amerikanci pa je konstruisao najmoćnije rakete sa kojima je osvojen svemir.

Šta bi bilo da Hajzenberg nije otišao kod Bora da mu priča o nemačkim planovima, da uplašeni Bor o tome nije obavestio Ajnštajna koji je alarmirao Ruzvelta pa su Amerikanci ubrzano počeli da rade na atomskoj bombi, da je Hitler shvatio da je atomska bomba realna, da je rat u Evropi duže potrajao, da su Braunove rakete sa Ardenijevim punjenjem bile gotove minut pre predaje Nemačke?

Ova priča nije fikcija, zasniva se na činjenicama. Kao što ni strah od upotrebe atomske bombe ovih naših dana ne počiva na nekoj futurističkoj horor priči, već proizilazi iz onog što se dešava pred našim očima.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com