Verovatno nema prevoznog sredstva koje je za kraće vreme postalo toliko popularno kao što je to električni trotinet. Ako uzmemo Srbiju za primer, pre samo godinu dana gotovo da ih nije bilo, a danas su neizbežni, ponekad u vrlo negativnom smislu te reči. Ne vole ih pešaci, ne vole ih vozači, bilo je samo pitanje trenutka kada će se pojaviti naučni dokaz da su štetni.
Sad ih imamo. Istraživači Univerziteta Severne Karoline objavili su nedavno, crno na belo, da skuteri prema okolini nisu mnogo nežniji od automobila, a pogotovo od dizel-autobusa. Podstakle su ih reklame kompanija koje iznajmljuju trotinete na sat (Lime, Bird) u kojima se tvrdi da oni imaju nultu emisiju štetnih gasova. Što vam, recimo, poruče na kraju vožnje kad se odjavljute sa te sprave. Odlično zvuči i deluje logično budući da trotinet nema auspuh i tokom vožnje ništa ne ispušta, osim što se motor i točkovi malo zagreju.
Neće biti baš tako, poručuju naučnici i izbacuju neke neverovatne podatke. Najpre objašnjavaju da to što trotinet tokom vožnje ne emituje ništa ne znači da treba zanemariti da se struja za njega dobija iz nekakvog izvora, najčešće neobnovljivog. Ipak, veći problem je emisija ugljen-dioksida tokom proizvodnje aluminijumskih delova, elektromotora i litijumske baterije. Ako se na to doda istraživanje iz Luizvila u Kentakiju koje kaže da je prosečan vek trajanja jednog trotineta za iznajmljivanje jedva 29 dana, onda se u zbiru dobije da trotinet po pređenoj milji emituje oko 200 grama ugljen-dioksida dok prosečan automobil proizvede 415. Kada se uporedi sa autobusom koji prevozi mnogo više putnika, razlika je još tanja.
U pomenutih 200 grama ulazi još nešto. Rentirane trotinete kompanija uveče skuplja po gradu, a to čini kamionom ili kombijem koji zagađuje. A poseban problem je ako za jedan zatureni trotinet pređe celu milju. Najgore od svega, kažu istraživači, jeste saznanje da samo trećina korisnika trotinet koristi umesto automobila. On je, mahom, alternativa biciklu, javnom prevozu ili šetanju koje je, zapravo, kretanje bez proizvodnje štetnih gasova (ponoviću, štetnih). Još gore je saznanje da čak sedam odsto anketiranih uopšte ne bi mrdnuli nigde da nema trotineta, dakle on je podstakao štetnu emisiju. Da ne govorimo da ih nesavesni ljudi masovno bacaju u reke, more i drugde po prirodi uvećavajući štetu.
Nije sve tako crno, kako u Severnoj Karolini tvrde. Neka neobjavljena istraživanja rađena za rent-a-trotinet firme navodno pokazuju da je emisija u najgorem slučaju 38 grama po milji. Takođe, jasno je da je znatno manje energije potrebno da se maksimalno sto kilograma nečega (trotinet plus čovek) kreće brzinom od dvadesetak kilometara na sat nego da se tonu težak automobil vozi po gradu brzinom od, recimo, pedeset. Bliže je verovanju da je trotinet deset do dvadeset puta „ekološkije“ prevozno sredstvo od automobila, a i izrada automobila šteti prirodi u podjednakom odnosu, ako ne i više. Očekujmo da sličnih istraživanja uskoro bude mnogo više i da ih sponzoriše automobilska industrija, koja bi udar trotineta mogla snažno da oseti.
Zaljubljenici u trotinete slažu se da treba preurediti sistem vraćanja trotineta, kao i da je neophodno da im se životni vek produži na dve godine. Koliko traju kada su u privatnom vlasništvu.
Mada nije tačno ni da je šetnja aktivnost koja ne proizvodi štetne gasove. Domaće životinje koje nam daju meso i mleko odgovorne su za gotovo petinu tzv. gasova „staklene bašte“. Ako niste vegan, štetni ste koliko i trotinet.
