Siguran sam da je lice Pištalo Vladimir krivo za sve: videli ljudi od njega kako se piše romansirana biografija, pa k’o vele – što da se stane na Tesli? Kad ionako istorija srpska vrvi velikanima čiji životi naprosto vapiju za romansiranjem. Evo, recimo, Gavrilo Princip. Kakav je to samo um bio! Ili možda nije um ono čime se istakao, pa šta li ono beše? Eh, sigurno ima nešto vanserijsko u vezi s njim, inače ga dobri ljudi ne bi turili u Panteon, na Top 30…
Naravno da svi znate/znamo da govorim o nesrećnom (ovo sam ja upadljivo pristojan) konkursu Službenog glasnika za pismene radove na tačno trideset zadatih tema, a sve po principu jedan velikan – jedna tema. A ko je, pak, i po kojim to kriterijumima, birao te velikane i zaslužnike, jedna je od ovećih misterija u ovom i inače prilično paranormalnom slučaju. Kako god, projekt je storniran do daljeg; ako mene pitate – što ne činite, a i zašto biste – to je najbolja stvar koja mu se mogla dogoditi.
Ima nečega ironičnog u tome da je projekt pukao ne na nekoj od trideset misteriozno odabranih ličnosti, nego na onoj trideset i prvoj, izostavljenoj: Zoranu Đinđiću. Deo stručne i vanstručne demokratske javnosti sasvim se razumljivo uzbihozorio zbog Đinđićevog indikativnog izostanka, pitajući se javno: da li je to neka poruka, i ako jeste: kakva, čija i kome? I treba li „demokratska Srbija“ da finansira takvu rabotu i, uopšte, da stoji iza nje?
U potpunosti razumem razloge i delim uznemirenost onih koji su je osetili. Čini mi se, međutim, da čitava stvar zahteva da se sagleda iz još jednog ugla. Ceo cirkus oko ovog ne baš suvislog „konkursa“ na stranu: može li Đinđić uopšte da deli (ovako zasnovanu) istoriju sa Miloševićem? Može čak i ovako: ako bismo morali da biramo između Miloševića i Đinđića, ne opredeljujući se vrednosno, etički ili ideološki, nego s kriterijumom delatnog uticaja na Srbiju (poznog) dvadesetog veka, koga bismo izabrali? Odgovor svi predobro znate, mada vam knedla u grlu onemogućava da ga izgovorite. Reći ću još jednom: to nikako ne opravdava ovu petljavinu, pre će biti da samo dodatno razotkriva njenu već i metodološku „ugrađenu“ promašenost.
U ličnosti Milošević Slobodana, isprazno drčne mastiljare iz Požarevca, nema ničega „izuzetnog“, odakle god da je pogledate. Da je Milošević bio jedan otužni mediokritet koji se upustio u igru koja ga je groteskno prevazilazila, to je do sada shvatio valjda već i Ivica Dačić. Ima indicija da će oko 2030. to shvatiti i Uroš Šuvaković; nadam se da ga ta spoznaja neće dokrajčiti, bilo bi šteta takvog potencijala, i to u godinama kad može najviše da dâ. Međutim, i takav Milošević bio je sastavni deo matice koja je određivala tok istorije Srbije u drugoj polovini XX veka, da bi u poslednjih njegovih petnaestak godina uzjahao krestu tog talasa, do tada „komunističkog“, od tada „patriotskog“ šta god to značilo. A mahom nije značilo ništa, ali je provereno donosilo svašta. Famozna „tajna Miloševićevog uspeha“ i jeste ponajviše u tome što te tajne zapravo i nema: umesto Mračnog Genija, kakvim su voleli da ga zamišljaju fascinirani neprijatelji, naročito zatočnici konkurentskih balkanskih nacionalizama (kao što su i mnogi srpski „nacoši“ bolesno respektovali mahnitog Tuđmana), on je bio tek banalni srbijanski everyman, ali s manjkom skrupula, viškom samoupouzdanja, i pravom merom talenta za koncentrisanje moći. Takva kombinacija zakonito dovodi do onakvog završnog računa: ni beznačajnijeg čoveka, ni epohalnije bruke i štete. Mereno, dakle, koeficijentom buke i besa, Milošević je nesumnjivo istorijska ličnost prvog reda, jer će (d)efekte njegove vladavine osećati još i oni koji ne samo da se još nisu rodili nego njihovi budući roditelji još čvrsto veruju da postoji Deda Mraz, a nemaju pojma da postoji Dragan Šormaz (što sve zajedno znači da još ne znaju da „život nije što i poljem preći“).
Otrcano je već naglasiti da je Zoran Đinđić bio sušta suprotnost požarevačkom treš-mesiji: to dokazuje svaki iole bitan detalj njegove bi(bli)ografije. Briljantan intelektualac, utoliko i svakako „najpametniji“ državnik kojeg je Srbija ikada imala, slobodan um u jednom „viteškom“ značenju reči, Đinđić je direktno „s Marsa“ (u)pao u zagušljivo skladište banalnosti koje se zove srpska politika. Prvo kao disident, posle kao opozicionar, a sve vreme kao filozof, Đinđić je uglavnom išao dominantnoj paradigmi uz nos (pre Miloševića „komunističkoj“, potom mutantno „patriotskoj“), i baš tada je bivao najjači, a slabio bi i gubio se u tricama onda kada bi pokušavao da „pragmatično“ koketira s nacionalizmom i sličnim („vo na Palama“ etc.). On je, naime, bio retko autentični i domišljeni radikalni (neo)levičar one najbolje, zapadnonemačke škole, koji je lepo i pametno stario i prirodno evoluirao u deziluzioniranog liberala. Pa dobro, ima li tu uopšte neke konstante?! O, ima; nazvaću je čvrsta vera u Prosvećenost, u najširem smislu. Nije on hteo da Srbiju privede ovom ili onom izmu: hteo je da je u punoj meri inkorporira u civilizaciju obeleženu nasleđem Prosvećenosti. Zato je kao povremeni primenjeni nacionalista bio tako prokleto neubedljiv: ne zato što je nacionalizam nešto „desno“, nego zato što je u samome njegovom središtu nešto priglupo i prosto, a što se ne može isterati odatle, ma koliko provetravali.
Poenta je, avaj, u ovome: kao disident, Đinđić je pripadao opresiranoj i ućutkivanoj margini; kao opozicioni političar, klevetanoj manjini. Nešto nalik na njegovu „operaciju trijumf“ došlo je tek na samom prelazu XX u XXI vek, i potrajalo je tek toliko da na najtragičniji način potvrdi da je ideja prosvećenosti u Srbiji u kojoj je Milošević Istorijska Ličnost – najstrože kažnjiva. To što smo sada svi toliko preosetljivi na njega, nije samo zbog stravičnosti njegovog kraja (i posledica njegovog kraja!), nego i zato što nam je tako teško da se pomirimo s tim da pokojni Đinđić u suštini nije mnogo manje usamljen od živog Đinđića. Od te spoznaje se lako poludi, i zato ćemo je odmah odagnati od sebe. Evo, ja počinjem čim stavim tačku.
