Nije u pitanju slabljenje vida zbog neprestanog gledanja u ekran, mada i to ima značajnog udela, već činjenica da se naočare pretvaraju u uređaj za komunikaciju, uparen sa mobilnim telefonom. To je samo jedna od najava sa godišnje konferencije za programere kompanije Gugl, koja se održava u maju u Kaliforniji. Ovogodišnje najave bile su spektakularne i uglavnom prožete veštačkom inteligencijom, o čemu će biti reči narednih nedelja u ovoj rubrici. Gugl naočare, međutim, zavređuju posebnu pažnju.
To da svet posmatramo uz pomoć proširene realnosti, odnosno da nam se pred očima ukazuju prizori iz kompjutera nije novost, takve stvari se rade i planiraju već desetak godina. Ali bilo je neophodno da na glavi nosite kacigu, potom nešto što je ličilo na skijaške naočare, svakako krupno, glomazno i nepraktično. Najnovija varijanta sasvim je nalik naočarima za vid koje se masovno nose, dakle, ne predstavljaju poseban teret ni onome ko ih nosi ni okolini.
Kao i raniji modeli, i ove imaju funkciju da vam pred očima prikažu nešto što u realnosti ne postoji, to jest da tu realnost korisno dopune. Gugl je demonstrirao ono što je apsolutni hit u svetu u ovom trenutku, a to je prevođenje sa jednog jezika na drugi. Kada osoba koju gledate, odnosno slušate izgovori nešto na jeziku koji ne razumete, naočare, to jest telefon, to jest klaud server na koji je sve povezano, najpre će to “prekucati”, a potom prevesti na vaš jezik i ispisati vam na ekranu, kao filmski titl. Brzina prevođenja meri se u sekundama, otprilike kao simultani prevod. Gugl može da prevodi 133 jezika, verovatno će se taj broj uvećavati, ali dovoljno je da znate neki od svetskih i nećete više imati nikakav problem u komunikaciji. Pod uslovom da ste na internetu.
Kad kažemo da je ovo apsolutni hit, mislimo na to da je poslednjih godina na polju transkripcije govora u tekst napravljen veliki proboj i to zahvaljujući mašinskom učenju. Stvar funkcioniše otprilike ovako: sve što izgovorimo se digitalizuje i kompjuter u bazi traži reči i pojmove ili glasove koji slično zvuče. Kada ih razazna, onda od njih nastoji da sastavi gramatički ispravnu rečenicu pogađajući smisao izgovorenog tako što koristi slične rečenice iz baze. Sistem nije savršen, dešava se da promaši reč jer ne govorimo svi kao radijski spikeri, neko šuška, neko frflja, neko naprosto neispravno izgovara neke reči pa ga ne razumemo i bez asistencije kompjutera.
Jednom napisana rečenica može se prevesti na bilo koji jezik kojim se Gugl služi, a onda se šalje za prikaz na staklu naočara. Tekst je vidljiv samo onome ko naočare nosi.
Otvara se milion pitanja: kako ćemo da razaznamo ko šta govori ako slušamo neku burnu raspravu; šta se dešava kada smo u gužvi i do nas dopire mnogo glasova; kako će to da utiče na oči, na naš mozak; da li će učenje stranih jezika postati prevaziđeno ako je prevod na dohvat oka… Srećna okolnost je da realnost nikada nije idealna, a svakako se treba radovati tome što nećemo više savijati vrat da bismo gledali u ekran. Mobilni telefoni mogli bi da nestanu iz naše vizure kao što su nestale novine i knjige, ali ćemo svi na fotografijama imati naočare.
