U senci sveopšte viralne pometnje, u Beogradu je prošle nedelje preminuo Mate Lončar, dugogodišnji profesor hrvatske književnosti na Filološkom fakultetu i jedan od najprilježnijih čitalaca te – nesumnjivo stoga – najpouzdanijih egzegeta dela Miroslava Krleže. Među mnoštvom onih koji su se bavili istim poslom velika je većina, istina, objavila mnogostruko više, samo što bi pritom neretko, skoro pa zakonomerno, rekli neuporedivo manje. Obaška sad što bi za dosta toga što i rekli jesu, bolje bilo da nisu. Samozatajno temeljit, Mate Lončar rezultate svojih istraživanja pred zainteresovanu je javnost iznosio isključivo kad je imao šta da joj kaže. Podrazumeva se da je takvom pristupu preduslov celovit pregled nad predmetnom građom, a da ga je, ne žaleći ni vremena ni truda, i te kako zadovoljio, potvrđuje laskav sud Stanka Lasića o kapitalnom kritičkom izdanju časopisa Danas: „Stječe se dojam da Lončar o Danasu i o ‘strujama’ oko Danasa zna doslovno sve.“ Koliko je doktorskih kandidata zaslužilo takvu ocenu upućenosti u sve aspekte teme svoje disertacije, i to godinama pre no što su je odbranili? Na podlozi detaljne rekonstrukcije odnosa zastupljenih sadržaja, angažovanih saradnika te socijalnih i političkih prilika u kojima su izlazili, Lončar je neopozivo dokazao da su časopisi kao samosvojni žanr, uopšte uzevši integralni, a u kulturno-istorijskom pogledu dapače centralni, modalitet Krležinog delanja.
Koliko je sam mnogotumačeni Krleža – specijalno alergičan na uprošćena shvatanja svake vrste – visoko vrednovao kako je Lončar predstavljao njegovo pisanje, svedoči to što ga je, pred smrt, uvrstio u najuži krug onih kojima je bio rad poveriti osetljiv zadatak pisanja predgovora novom izdanju svoje najvažnije i najteže polemike, Dijalektički antibarbarus. Lončara je u tom društvu izdvajalo što je bio dvadeset do trideset i kusur godina mlađi od Ristića, Bratka Krefta, Daviča i Marijana Matkovića, pa u znamenitom sukobu na levici nije učestvovao ni kao akter ni kao promatrač – što odabiru samo daje na važnosti. A što u toj grupi nema priređivača Panorame pogleda, pojmova i pojava, kompendija za koji je Krleža smatrao da u njemu ima „grdnih nerazmjera“, dokaz je više da najstrožih merila nisu bili pošteđeni ni inače bliski saradnici. Nasuprot tome, mada se u februaru 1973. u šali bio požalio Midhatu Begiću kako „kad uhvate škare takvi kao što je taj do Vas, onda od petnaest knjiga načine jednu“, kad Lončar u junu 1976. dovrši lektirni izbor iz njegove esejistike, zaključiće: „Mislim da je dobro i da ni ja ne bih drugačije napravio“. Da bi odmah, zlu ne trebalo, pripomenuo i „nemojte u predgovoru knjizi biti apologeta, manite se u svakom pogledu kađenja mojim tekstovima“. Budući da je Lončarova analitička pažnja dosledno bila usredsređena na tekstualna i kontekstualna fakta, dok mu je izraz uvek bio samopregorno sveden, vakcinisan od praznoslovlja sa tasima i talambasima, znao je da je to upozorenje izlišno.
Povodom teksta „Krleža i Svetozar Marković ili srodnosti angažmana“, prosudiće pak da je Lončarovo tumačenje „ne samo dobro, već više od toga“, napose pritom, vazda svestan da su pisanje i mišljenje suštinski nerazlučni, ističući način izlaganja: „Zna Lončar gdje valja staviti točku, a gdje zarez“. Ta je retka sposobnost sintetičkog saobražavanja prethodno iscrpno analiziranog izrazito heterogenog materijala poglavito bila nužna u izboru iz leksikografskih marginalija pod naslovom 99 varijacija, kojim je Lončar, i opet pionirski, suvereno demonstrirao kako se bez tih na prvi pogled pragmatičkih i uzgrednih tekstova „cjelina Krležina opusa, a pogotovo pojedini njegovi vidovi i izrazi (povijesni, estetički, kritičko-esejistički) uopće ne daju zamisliti“. Takođe, tu možda ponajpre dolazi do izražaja da sagledavanje Krleže kroz dijalektiku celine i delova, teksta i konteksta, prošlog i sadašnjeg, nije samo sebi cilj, već da Lončar uvek na umu ima svekoliku stvarnost u kojoj deluje. Rečit primer budne zainteresovanosti za aktualna književna i vanknjiževna zbivanja maestralno je čitanje prvog romana Slobodana Selenića, Memoari Pere Bogalja, pisano, nimalo slučajno, tek kada se „buka reklame, dnevne kritike i raspre što se, raznoglasna i proturječna, bila podigla“ oko te knjige stišala, pa je bilo moguće „mirnije prići kritičkoj interpretaciji i analitički sagledati književni postupak njenoga pisca“ da bi se pokazalo da je bitna ne „svojom temom, izazovom bizarnih motiva i drastičnih scena, nego narativnim oblicima i umjetničkom vrijednosti“. Nastalo iz ljubopitstva a ne po hataru i polze radi, delo smernog naučnika i omiljenog profesora Lončara, svoju tihu slavu duguje tome što, opečaćeno (to je jedna od njegovih omiljenih reči) skrupuloznošću i akribijom, umesto beslovesnih uopštavanja i nakaradnih fanfaronada pruža istinske uvide. Nema zacelo sumnje da je prisećanje na neizvitoperene pobude i neiznevereno poslanje podvižnika vičnosti kakav je bio Mate Lončar od odsudne važnosti upravo u vremenu kad se svakodnevno na vlastitoj koži možemo uveriti koliko je skupo iz haznadarske oblapornosti potceniti stručnost.
Autor je vanredni profesor na Odsjeku za komparativnu
književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu
