Jedan od tačnijih (a svi su tačni!) Marfijevih zakona kaže da će se ljudi ponašati razumno tek nakon što iscrpu sve druge opcije. Malo gde je to bilo tako kristalno jasno kao na primeru izbora ministra kulture u postdemokratskoj Vladi Srbije. Da, taj se novopostavljeni građanin zove Ivan Tasovac. No, on je tek drugi deo ovog Marfijevog zakona, a red je da se krene od prvog, pošto jedan bez drugog nikako ne idu. Elem, izbor je onomad – kad je ova vlada formirana u svojoj izvornoj inkarnaciji, s jakom dozom „nikolićevštine“ – pao na prilično, i ne baš nepravedno anonimnog Petković Branislava, kojeg su brojni osporavaoci ubrzo posprdno prozvali „poslastičar“ ili „mister pišinger“, a ne tako malobrojni podržavaoci nisu ga prozvali nikako, pošto nisu mogli da se dosete ničega što bi isticalo njegove kvalitete, a da nema veze s poslastičarstvom. Doduše, Vučić je znao utešno, onim svojim zadušnim tonom, da napomene da je ministar „duša od čoveka“. Što ga onda nisu postavili za ministra vera?! Sasvim ozbiljno govoreći, to što Bratimir Petković ima poslastičarsku radnju jeste pomalo bizarno u ovom kontekstu, ali nije nikakav greh, ili barem to ne bi bilo da mu je pravljenje promincli uzgredno zanimanje; u stvarnosti, čovek se decenijama uzgredno i prilično neuspešno/trećerazredno bavi pozorištem, što po sebi ne bi smelo da bude dovoljno ni da ga kvalifikuje za upravnika nekog ruševnog doma kulture u sreskoj varošici omanjih gabarita, a kamoli za ministra. Čovek je, naprosto, neopevani diletant, i taj je posramljujući diletantizam progovarao iz svega što je činio. Avaj, i to je bilo tek polovina problema s njim, a ona druga polovina bila je barem podjednako opasna. Njome ćemo se pozabaviti nešto niže.
Ovde uvodimo u priču taj novi lik, razbarušenog pijanističkog ekscentrika, rođenog komunikatora i dokazanog vaskrsatora (!) Beogradske filharmonije Ivana Tasovca. Otkud on najedared ovde?! Pretpostavljam da će nam Vučićev Leteći podguzni odred (za postojanje kojeg on stvarno ništa nije kriv, osim što eto pasivno pristaje na to strinasto cmakanje što ga je snašlo…) sada objašnjavati da se radi o smelom evropejsko-prometejskom vizionarstvu mesijanskog i prepoštenog Prvog Potpredsednika, pa pomalo možda čak i Dačića, koji da su eto rešili da nas časte (Tasovcem) za sve pare, a sve u ime naše svetlije evropske budućnosti kojoj su intimno jaaaako naklonjeni odmalena. Samo što je, po svemu sudeći, stvarnost – kao i obično – mnogo prozaičnija. Vučiću je svakako bilo jasno da mu „Tomini kadrovi“ (kakav je Petković Bratislav, kao i njegov nerazredni starešina Pavlović Radoslav, siva eminencija vaskolikog besmisla u recentnoj srpskoj institucionalnoj kulturi) ubuduće mogu samo donositi nove nevolje i da je poslednji čas da ih se oslobodi bar tamo gde može i gde ga to neće preskupo koštati. Nevolja je u tome što sam nekih bitno drugačijih, a kvalitetnih i uglednih ljudi tog (naime „kulturnjačkog“) profila u stranci naprosto nema. Taj je deficit bio toliko očigledan da je čak i ona poslovično groteskna „sve umem i sve mogu“ samokandidatura Maje Gojković bila moguća i zamisliva, pa bogme i stvarna (sve dok je Neko nije lupio po prstima). U međupartijskom raskusuravanju oko rekonstrukcije vlade, SNS se u nekom trenutku pametno dosetio da tu suvišnu brigu zvanu kultura transferiše Dačiću, a ovaj je, suočen s istim kadrovskim problemom kod svojih (utoliko pre ako mu je i Srđan Dragojević u nekom trenutku dao korpu glede ministrovanja), izvukao vrlo upečatljivog džokera kojim sebe i partnere ratosiljava bede, i još skoro pa za dž dobija poneki aplauz na otvorenoj sceni… I otuda svo to savršeno preklapanje sa Marfijevim zakonom: izbor Tasovca je po svoj prilici odličan, mada je načinjen više nekako sticajem okolnosti, u iznudici, i nakon što je već, za svaki slučaj i u najboljoj nadi u čudo, na delu prvo isprobana ona suprotna opcija, tj. angažovanje em nekompetentnog em politički nesuvislog čoveka, diskretno vođenog od isto takvih, pa i gorih.
E, sad dolazimo do onog ključnog pitanja, na kojem će i Tasovac rasti ili pasti. Ne, to nisu pare! Naravno da su pare važne na ovu skupoću i sirotinju, bilo bi glupo i infantilno to negirati, ali nisu i najvažnije; to jest: postaju najvažnije tek onog trenutka kad uspešno razrešimo osnovno, načelno pitanje. To pitanje nije „ima li para“ i koliko ih je (tja, nekih para uvek ima) nego za šta se daju (bajdvej, nadam se da ste uočili ovu distinkciju: za šta, a ne kome!). Elem, ovde dolazimo do one druge, još opasnije polovine problema sa Petković Branivojem i njegovim mentorima: jeste to diletantsko i u umetničkom te intelektualnom smislu irelevantno društvo, ali ne može se poreći da je imalo vrlo jasnu i relativno konsekventnu političku agendu. Taj bi se program mogao opisati kao sistematsko uklanjanje ili barem marginalizovanje svega onoga (ljudi, dela, programa, institucija…) što oličava, tvori i nastavlja modernizatorski i emancipacijski domet ili potencijal srpske kulture, a trijumfalističko vraćanje „u sedlo“ i svakovrsno forsiranje svega onog i svih onih koji su još u najmračnijim devedesetim haračili srpskim kulturnim, medijskim i političkim prostorom kao pigmejski, provincijski ždanovčići u službi jedne sumanute i suicidalne politike od koje će se Srbija tegobno oporavljati do duboko u XXI vek. To što su u prethodnoj inkarnaciji ministarstva radili nisu činili iz pukog, nedužnog neznanja, nego naprotiv: to je baš ono što su i hteli da postignu. Može vam to biti odvratno (meni svakako jeste), ali ne možete im to ljudski zameriti: oni su naprosto ispunjavali svoj politički, ako hoćete ideološki program. Ivan Tasovac ne samo da je svojim umetničkim i intelektualnim habitusom neko ko dolazi sa takvima nedvosmisleno suprotne strane spektra, nego se i javno izrugivao nad takvom štetočinskom politikom, što mu svakako služi na čast. Sada, kao ministar, Ivan Tasovac ne bi mogao ni jednog trenutka da postane i ostane verodostojan ako bi se počem najednom opsetio da su takve stvari „fuj, prljava politika“, a da se on zaministrio u ime Čiste Umetnosti, pa zato neće da „prlja ruke“ i da se bavi odlučnim ispravljanjem (poništavanjem, zapravo!) sasvim konkretnih brljotina svojih prethodnika. Ne, biti ministar bilo čega i bilo gde nikada ne može biti vanpolitičko delovanje; ne, ministar ne može da naprosto preskoči jednogodišnje pogubno delovanje pišinger-ekipe: poruka tako nečega bila bi da nema razloga ni da se Tasovcu bilo šta veruje. Uostalom, zašto se na ovom mestu ne podsetiti i činjenice da je i sam Tasovac deo ekipe (ne „žutih“ ili el-de-peovaca ili ovih ili onih, nego naprosto: onih koji su smrdljivih devedesetih bili na Drugoj Strani!) koju je Đinđićeva vlada postavila na njihova mesta da menjaju Srbiju nabolje. Svi su u ovih godinu dana najureni, iz razloga čisto i nedvosmisleno političkih, a ne jer su nešto loše radili. Samo je Tasovac preživeo tu čistku, ne svojom krivicom. Ako im u najmanju ruku ne ponudi da se vrate na svoja mesta i da se svi ubuduće pravimo kao da se prethodnih godinu dana nije ni desilo, onda ni gledanje u „svijetlu budućnost“ s takvim ministrom nema mnogo smisla, pa sve i da se izbori za ne znam kakav procenat „izdvajanja za kulturu“. Kao što rekoh, ima u ovoj priči nešto što je starije od para.
Na kraju, mada nikako nije najmanje važno: ima li sve ovo ikakvog smisla i može li Tasovac – ili bilo ko – da učini išta stvarno dobro i ispravno i korisno u kontekstu „Vučić-Dačić“ vlade? Ili je to okruženje koje, pre ili kasnije, prirodno i neizbežno iz sebe izluči tasovce kao nepopravljivo strani element u organizmu? Ako ništa drugo, dolepotpisani je uvek verovao (a osnovanost tog verovanja mu je svakodnevno potvrđivana!) da je Petković Bratoljub, njim samim, sasvim logičan i dapače „konstitutivan“ element onakve vlade kakva je formirana pre godinu i nešto dana, a koja je bila namenjena tome da „prema spolja“ emituje bogznakako izmenjeno i umiveno, evropstvujušče lice, dok bi u unutrašnjem životu zemlje (pre svega kulturnom i medijskom) očuvala i štaviše revitalizovala one najbolesnije nacionalističke i „samobitne“ fantazme iz jadnih buncanja naše primitivne desnice (drugu, bojim se, još nemamo). To i jeste bio onaj ključan „perverzni“ momenat te vlasti, koji su voljno i gromko prećutkivali svi ovi provučićevski i prodačićevski (božemeprosti, ima ih čak i pronikolićevskih!) neofiti iz ruina „druge Srbije“. Da li dolazak Tasovca simbolički označava da je ta faza iza nas? Bilo bi dobro, naprosto predobro da je tako. Nemam ništa protiv da se stvari razviju u tom pravcu, pa taman do sudnjega dana slušao ekstatične cilike Novovernih. Ali, kako da verujem u to, kad evo sasvim nedavno čak i jedan od onih Vučićevih wannabe klonova, ja li Selaković ja li Stefanović, reče da ova vlast stvara Srbiju koja je „zapad spolja a istok iznutra“!? E pa, takvu Srbiju možete samo da zataknete sebi na šešir ili da je nosite Putinu na dar, i ako vam je do nje, niste ni Petkoviće trebali da smenjujete, jer su za nju baš takvi idealni. Zato Ivan Tasovac, kad se već obreo tu gde je, mora sasvim konkretno i beskompromisno da se suprotstavi tom modelu: ako uspe, znači da i vlada više nije ta koja je bila, pa joj se može nešto i verovati; ako ne uspe, zaključak je suprotan, ali je bar pokušao i nema šta sebi da prigovori. U oba slučaja se počinje od toga da se dosledno radi u ime sistema vrednosti u koji se tvrdo veruje, a koji je sve suprotno – i to na delu, a ne tek deklarativno – od mračne i zaplotnjačke kvazićirilične Srbijice po meri ordije lokalnih polupismenih Mudraca. Da se razumemo, ne mislim ja da Tasovac toga nije svestan, ali znam da mnogi drugi nisu.
