Budale se trte da smisle nešto svoje, pametan čovek lepo započne kolumnu Mislima velikih ljudi: em je lakše, em još ispadneš učen. Ovaj put i ja ću biti pametan čovek, dakle, evo citata, a izvor ćete ionako lako prepoznati: „Zadovoljan sam kako je protekla Izborna skupština, a zadovoljan sam i izabranim rukovodstvom stranke. Važno je da se po ne znam koji put potvrdilo ono što stalno govorim, a to je da SNS ima neverovatno širok spektar kvalitetnih ljudi za svaku dužnost. Ono čime sam najzadovoljniji je kompozicija novog rukovodstva, zaista je mnogo novih mladih ljudi koji će stranci dati novu, pozitivnu energiju, a na tome će s njima raditi i naši iskusni stranački funkcioneri koji zajedno sa mnom pobeđuju u poslednje četiri godine. Sve u svemu, novo rukovodstvo je samo potvrda onoga što ja govorim u poslednja dva meseca, a to je da će moj drugi mandat na čelu stranke označiti jedno novo razdoblje za SNS.“
U pravu ste, relativno su skromne šanse da je ovo izrekao Umberto Eko, Jirgen Habermas ili Salman Ruždi, a ni Zdravko Čolić se ne čini kao verovatan izbor/izvor. Sve ukazuje da je u pitanju Vučić Aleksandar, aktuelni Gospodar Srbije između neba i zemlje. Pa ipak – nije. Nego sam ja upotrebio mali trik i (na)rečene rečenice izvukao iz intervjua Tomislava Karamarka „Jutarnjem listu“ od 30. 5. 2016, „posrbio“ ih, zamenio HDZ SNS-om, a Opći sabor Izbornom skupštinom, a da vi niste primetili ništa čudno. Ukratko, „preveo“ sam ih sa hrvatskog na srpski a da zapravo nikakvog pravog prevođenja nije ni bilo, što je i logično, jer su u pitanju varijante istog jezika. Megjutoa, prava srodnost stvarnih Karamarkovih i više nego mogućih Vučićevih reči se, naravno, krije ne tek u jeziku, nego u samoj sadržini iliti supstanci, a ona je dakako politička. Dvojica autoritarnih lidera dveju autoritarno-populističkih stranaka vladajućih u dvema najvećim državama na tlu Postjugoslavije spontano politički-pojmovno-metodološki liče jedan na drugog i veoma su lako međusobno zamenjivi.
Jedna od opsesivnih tačaka njihove politike večite dinamičnosti u ime duboke statičnosti jeste ono svakom malograđaninu s površinskim političkim svrabežom tako drago insistiranje na „mladosti“ i na „novim licima“: dosta nam je tih ofucanih i isluženih foteljaša (stara, dobra, nepravedno zaboravljena reč!), dajte nam nove i neiskvarene ljude – koje ćemo brzo da iskvarimo ili bar izgustiramo, pa ćemo tražiti još novije, pa najnovije, pa najnajnovije, pa nove u 3 LPM i tako dalje. Za sve to vreme, ništa se bitno u samoj strukturi društva – kamoli same autoritarne partije – ne menja, jer promena i nije deo plana, naprotiv. To divljanje truleži i buđi ispod maske neprestanog samoobnavljanja tkiva podseća na one ljude koji se nikada ne peru, nego se intenzivno parfimišu – i tako sve dok ih ne proguta neotklonjivi vonj raspadanja. Tada više ne pomažu ni hektolitri mirišljavih vodica.
Tako je nekako i sa najnovijim Vođinim mešanjem karata u njegovoj ličnoj stranci, za kojim će uslediti i mešanje karata u njegovoj ne manje ličnoj vladi, a onda i drugde gde-već-treba, po vertikali i horizontali. U stranci je, recimo, posmicao sve dosadašnje potpredsednike, mahom relativno mlade i apsolutno beznačajne (više tipove nego likove), ne bi li ih zamenio sledećom garniturom još malo mlađih, i još malo beznačajnijih. Zapamtićete brzo njihova imena jer nećete moći da živite od njih, ali ćete ih isto tako brzo i zaboraviti kad im prođe rok trajanja.
U Demokratskoj stranci (kako lepo vidimo i ovih dana), ali isto tako i u hrvatskom SDP-u, svaka šuša misli da može (štaviše: treba i mora!) da bude predsednik, i to stanje latentnog, a permanentnog raspašoja na samom rubu raskola ima niz praktičnih mana i ume da bude stranci uteg i pokora, ali je – čak i onda kad se prećera – i dalje neuporedivo zdravije od kulta Vođe koji gaje stranke SNS-HDZ tipa, a koji pak nije slučajna i vremenom otklonjiva anomalija u bazično zdravom sistemu nego ustrojstvo koje u potpunosti odgovara njihovom generalnom ultrakonzervativnom profilu. S tim da je HDZ u tome pošteniji – ovaj Karamarkov naročito – jer se barem ne pravi da je nešto što nije, dočim je SNS stranka u čije je samo osnivanje upisana fundamentalna, konstitutivna laž: „Hajde, braćo, da se preobučemo u ‘evropejsko’ sukno ne bismo li se dočepali vlasti, a mi ćemo i dalje znati koji smo i kakvi smo.“
Dok slušate ovih dana čas otvoreno bahaćenje Vučić Aleksandra (u stilu: „biće kako ja kažem“), čas njegovo prenemaganje kako će o ovom ili onom važnom pitanju odlučiti „organi stranke“ (formirani tačno i do detalja po njegovim potrebama), setite se njegovog velikog učitelja vojvode Šešelja, koji je nedavno odustajanje od susreta sa Nikolić Tomislavom objasnio time da je u stranci bio – preglasan. Kad ga je pitalo kako su mu to obrazložili, on je rekao: „Ništa oni meni ne objašnjavaju, samo me preglasaju.“ Možete sami da zamislite obešenjački pogled kojim je začinio tu rečenicu. Eto zašto je učitelj iznova „omiljeni opozicionar“ i vrlo konstruktivan saradnik svom najdarovitijem učeniku: zato što oni nemaju politički spor; nikada ga nisu ni imali. Radilo se samo o tome čija će se slušati, kao kod Topalovića. To je taj svet zagušljivog patrijarhata: u njemu se proizvodi Ništa i govori bez sadržine, ali se sve to čini gromopucatelno.
