Odgledah pretpremijerno novi film „šejtanovog ratnika“ Stevana Filipovića Šišanje (v. prikaz u Vremenu br. 1031), sav uronjen u sumračni svet naci-skins podzemlja na srpski način. Hm, a koji je to „srpski“ način? Zapravo ga i nema, jer u tome nema ničega specifično „srpskog“ – sve je to već viđeno, mnogo puta i mnogo gde. Uz svu galamu Čizmoglavih o nacionalnoj posebnosti i izuzetnosti, radi se, zapravo o mega-giga globalizacijskom fenomenu par ekselans: ta ekipa obritoglavcev (što bi rekli Slovenci) svugde zapravo isto izgleda, isto se oblači, isto se ponaša i urla ista retardirana sranja, osim što se u tim pokličima već prema lokalnim prilikama ritualno menjaju uloge Dobrih i Loših momaka. Hm, ovih potonjih baš i ne nužno: svugde su na meti ješe, crnčuge, cigani, pederi i slični koji samim svojim postojanjem kvare čistotu nam Rase & Nacije. Uz šta nacisti malih i bednih istočnoevropskih naroda (a takvi su pojava sama po sebi urnebesna i groteskna) obavezno nadodaju i pripadnike susednih, srodnih, u otimanju za kojekakve trice i kučine konkurentskih bednih nacijica.
Samo, lako je ovde sa moronima koji se kite kukastim krstovima. Oni su ipak i previše i prelako prepoznatljivi da bi predstavljali neku veću opasnost. Nevolja je sa onima – duhom im nedalekima – koji se prave da nisu to što jesu, mada im istovremeno i nije mrsko da ih se prepozna kao ono što jesu, pod uslovom da to ostane nekako cosa nostra. Uzbihozorila se tako ovih dana i nedelja naša tvrdokorna desničica, udarila u dernjavu oko „gubitka Kosova“ (valjda prespavali 1999, šta li?) i koječega drugog, intelektualno joj krilo čak i Antonića i Vukadinovića (eh, to će reći da baš niko više nije siguran!) proglasilo kletim izdajnicima, prodanim dušama i raskrinkanim agentima-spavačima zlog Novog svetskog poretka, pošto AS & ĐV navodno nemaju uverljivih dokaza da su dovoljno puta poginuli na Kosovu Polju (a jedan Vučela, evo, pao u viteškom boju za k. č. i s. z. bar tries-četres puta! I još se ne da! Čim ga onaj nekrst Murat probode kopljem, on ustane, glancne šminkerske šuze, repripali tompus pa s pojačanim žarom navali da razgoni Turke na buljuke!), ima i jedan baš zabavan vilozov i vantasta (ispao iz Sterije kao tehnološki višak) koji nadobudno ispisuje „hroniku okupacije“, mahnita jurodivo krilo Crkve, ulične falange svakojake fukare oštre se na Povorku ponosa, i sve tako, jedno grđe od drugog…
U ovako (re)histerizovanom okruženju, preosetljivom čoveku se učini kako smo mi ovde nekakvi unikatni nesrećnici, dok se „ceo svet“ bavi nečim pametnijim. Međutim, to je varka, bez obzira na sve teško podnošljive specijalitete podneblja: naci(onali)sti svih sorata pojava su apsolutno globalistička u onom doslovno uniformnom smislu, oni su nešto kao onaj simbolički mekdonalds, samo u „ideološkom“ polju. Pale se i gase na zajedničku moždanu vijugu. U osnovi se, uvek i svugde, radi o ciničnoj zloupotrebi i manipulativnom hipertrofiranju inače donekle razumljive ljudske potrebe za pripadanjem. Ljudi pokušavaju da se utemelje u svom identitetu, da se ušuškaju u njega kao u meku i toplu postelju. A kao temelj identiteta nudi im se nacionalna pripadnost (ili rasna, konfesionalna… to su ipak tek varijacije na temu; bitno je da se u svakom od tih ključeva prilično jednostavno daju odeliti grupe zvane Mi i Oni) kao ono najlakše i najjednostavnije rešenje, koje ima moć da prividno transcendira individualnu beznačajnost, neostvarenost, bezličnost.
Ovih je dana The Guardian pisao o vrlo zanimljivom i poučnom slučaju dvoje mladih Poljaka. I CNN je prikazao dokumentarac o njima, njegov se deo može naći na internetu. Pavel i Ola, naime, znaju se još od osnovne škole, zabavljaju se „oduvek“, venčali su se sa svega osamnaest godina. Da, umalo da zaboravim: Pavel i Ola bili su „skinsi“, tvrdokorni neonacisti, posebno skoncentrisani na „jevrejsko zlo“. Pavel je, u krdu sebi sličnih, rascopao mnogo ljudsko lice u svojoj „borbi za Belu rasu“… A onda je Ola nešto posumnjala, setila se nekih roditeljskih mrmljanja, počela malo da istražuje i… otkrila da je zapravo Jevrejka. Bila je to porodična tajna, nešto kao što bi negde drugde krili sestričinu sa tri ruke. To je, međutim, tek početak: nastavak njenog istraživanja pokazao je da je, o nebesa – i Pavel zapravo Jevrejin! Dakako da je nastao grom i pakao u dušama dvoje mladih Belih Idealista, prodrmala ih je žestoka kriza identiteta, uz klasične faze: poricanje, borba, prihvatanje. Danas, oko deceniju kasnije, Pavel i Ola ne samo da su daleko od svojih naci-saboraca, nego su klasični „dobri Jevreji“: on uslužno kolje životinje na košer način, ona radi u košer kuhinji pri sinagogi… Eh, šta ti je droga pripadanja: nije ti dovoljno da od antisemite, nakon izlečenja, postaneš običan civil, „slučajni“ Jevrejin (kao što smo svi slučajno to što smo) nego moraš to slučajno pronađeno i s mukom prihvaćeno jevrejstvo da ritualno upražnjavaš…
Kad čitate i slušate o njima, preovlađuje ton koji ukazuje na hepiend: radujte se narodi, dve zabludele ovčice su progledale. Svakako je sjajno to što je svet ostao bez dvoje neonacista, ali… šta se zapravo dogodilo? Samo slučajna spoznaja da su i oni sami Jevreji, tj. objekti ranije sopstvene iracionalne mržnje. Drugim rečima, Pavel i Ola prihvatili su i zavoleli sebe-Jevreje, baš kao što su ranije obožavali sebe-nejevreje. To nije promena. Šta bi bilo da nikada nisu otkrili svoje jevrejske korene, ili da ih ni nemaju? Ispada da bi i sada hitlerisali naokolo. Promena nije u prihvatanju sebe, u narcističkoj harmoniji. Ona je u prihvatanju drugog, drugačijeg, onog što pouzdano nisam, niti sam bio, niti ću ikada biti. Pavel i Ola bili bi vredni slavljenja da su se okanuli svoje ubilačke ideologije pre nego što je ona zapretila lično njima.
Šta hoću da kažem? Lako je (i banalno) biti Jevrejin (crnac, Albanac, Rom, Srbin, Hrvat, homoseksualac… šta god) onda kad to već jesi. Čovek postaješ onda kada – kroz istinsku ljudsku solidarnost – to možeš da budeš iako to nisi. Ako tu jednačinu ne razumeš, ne razumeš ništa.
