Foto: AP Photo/Francisco Seco
Sve je bilo na našoj strani: i rezultat od dva gola prednosti i momentum nakon preokreta. Zamislimo Argentinu, Španiju, Italiju ili Nemačku u situaciji, u kakvoj se nalazila reprezentacija Srbije. Pa, stala bi igra, ništa se više ne bi događalo, usledila bi jedna izmena za drugom, Španci, Italijani i Argentinci bi se valjali po travi kao da im je to nacionalni sport. I pobedili bi, lagano. A ovo naše: neshvatljvo, neozbiljno
Ovo su utisci jednog prosečnog srpskog navijača, dakle nestručnog lica, koji je danas ustao ranije da bi obavio sve što može ne bi li na miru gledao utakmicu reprezentacije Srbije na SP u Kataru i navijao, što su, verujem, činili gotovo svi građani Srbije ako imaju televizor na radnom mestu.
Utakmica između Srbije i Kameruna je pokazala zašto je fudbal najpopularniji sport na svetu. Nije to toliko zbog tehnike ili lepote igre, već zbog emocionalnog naboja koji je, iz nekih čudnih razloga, kod fudbala kud i kamo veći nego kod drugih sportova: ono tiho uzbuđenje na početku, pa šok nakon prvog gola Kameruna uz veru da ništa nije gotovo, pa oduševljenje kod prvog i drugog gola i euforija kod trećeg gola Srbije, i onda pad, neverica, prokockana pobeda, osećaj nezadovoljstva, blage potištenosti i navala one zlurade misli – kakva nam je zemlja, takav nam je i fudbal.
Kada smo gubili sa 0:1 srpski fudbaleri su radili što treba da se radi u takvoj situaciji, a što nisu činili, ili nisu mogli protiv Brazila, jer ipak Brazil je to: vršili su pritisak na gol protivnika, borili se, trudili se, rizikovali, imali sreće i na kraju se takva igra isplatila – 3:1. Bravo majstori! Tako je bre! Ideeemo! Kao Nole.
Ali jedan je Nole. Sledi potpuno neshvatljiv i način igre i pad u igri. Umesto da stanu na loptu, vuku vreme, odigraju do kraja siguricu i iz kontranapada pokušaju da zabiju još koji gol, mi primamo golove iz kontranapada Kameruna. Piksi, šta radiš!?
Kao da oni vode i dalje, a mi smo, i dalje primorani da rizikujemo jureći prednost, a imamo dva gola prednosti. Svašta. Čak i za fudbalskog relativnog laika, kakav je autor ovih redova: svašta.
Utisak ovog prosečnog navijača je da se pokazalo, jednostavno, da Srbija nema dovoljno ozbiljan tim, nema dovoljno ozbiljnu fudbalsku reprezentaciju, nema, za najviši nivo igre, očigledno, ni dovoljno ozbiljno stručno rukovodstvo, jer ozbiljna reprezentacija jednostavno ne pravi ovakve kikseve.
Sve je bilo na našoj strani: i rezultat od dva gola prednosti i momentum nakon preokreta. Zamislimo Argentinu, Španiju, Italiju ili Nemačku u situaciji, u kakvoj se nalazila reprezentacija Srbije. Pa, stala bi igra, ništa se više ne bi događalo, pimplali bi loptu do iznemoglosti, usledila bi jedna izmena za drugom, Španci, Italijani i Argentinci bi se valjali po travi kao da im je to nacionalni sport, suparnički igrači i navijači bi očajavali i postajali sve nervozniji. I pobedili bi, lagano. I, kao što rekosmo, zabili još koji iz kontranapada suparniku koji očajnički juri rezultat.
Na kraju smo opet tamo, gde se isuvišu često nalazimo: zavisimo od onoga šta će biti ako bude – ili ne bude. Ideeemo Brazil! Navijamo za vas da bismo mi, upkos ove demonstracije nedoraslosti Svetskom prvenstvu, ostali u igri.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Vrh policije doneo je odluku da smanji fizičko obezbeđenje inspektorima Slobodanu Milenkoviću i Dušanu Mitiću, koji su godinama unazad izloženi pretnjama nakon otkrivanja plantaže marihuane „Jovanjica“
„Možete svašta da mi zamerite, milion grešaka, možete da me mrzite ili volite, ali ne možete da lažete da nisam bio vredan, marljiv i da nisam radio”, kaže Vučić za sebe
Posle višemesečnih protesta i političke krize, Aleksandar Vučić se prvi put vratio u Novi Sad. Bez najave i bez javnog programa, pojeo je sendvič, popio vino i otvorio sajam
Kandidat Milorada Dodika, Siniša Karan, novi je predsednik Republike Srpske, nakon što je pobedio na ponovljenim prevremenim izborima
Održan skup beogradskog Medicinskog fakulteta na kome je zahtevano da Viši sud omogući povratak na radno mesto sekretaru tog fakulteta Mariji Radovanović
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
