Prva asocijacija je fizička snaga, ona koja „klade valja“. Snaga je, nekako automatski, muški prerogativ: „jači pol“ nasuprot „slabijem“ i ostale stereotipne budalaštine. Poznavao sam i poznajem mnoge veoma snažne žene; neke su pritom, osim što imaju tešku ruku, i vične raznim veštinama, pa ne savetujem sukob s njima. Jednom davno živeo sam sa visokom, nogatom i veoma snažnom devojkom kojoj sam sa zadovoljstvom prepuštao da nokautira tramvajske huligane kad bi joj nešto dobacili ili pokušali da je pipnu. Bilo je to uživanje: tehnički nokaut iz prvog direkta.
E, sad: svaki razgovor o fizičkoj snazi nužno vodi u priču o nasilju, naravno. Od muškarca se, počev od detinjstva, očekuje da se pobije: bilo u samoodbrani, bilo pri ustanovljavanju svog mesta na ulici, u školi itd. Boks je svojevremeno bio proglašen za plemenitu veštinu; valjda zato što je imao pravila. Danas imamo „ultimat fajt“ bez pravila, a o korupciji u boksu znamo sve. Nekada se među klincima na Zvezdari, Crvenom krstu, Dorćolu i sličnim lokalitetima smatralo da protivnika u tuči ne treba udarati kad padne, da nije lepo više njih na jednoga, da se ne smeju koristiti bokseri, noževi i slično. Ako bi se tuča završila zagrljajem i pivom pomirenja, to je bio vrhunac viteštva. Čujem da se i danas to povremeno događa, što je dobro. Ali, to su bile ritualne tuče i to je razlika. „Pedera“, „grobara“, „deliju“ se danas ubija, jer je reč o ideologiji, a ona ne poznaje pravila lepog ponašanja i viteštva.
Nasilje sebi neizbežno postavlja ograničenja. Ako je čekić jedini alat koji imaš, onda svuda oko sebe vidiš samo eksere, kažu Ameri, pa se to loše završi: neko će neizbežno imati veći čekić ili još gore. Nasilje je za izbegavanje – osim u zaista nužnim slučajevima. Ne zaboravite, međutim, nikada Žarka Lauševića! Veoma malo ljudi shvata duboku filozofiju nasilja i sile uopšte (o tome čitati Hanu Arent). Svrha snage, a naročito oružja, jeste u tome da ne budu upotrebljeni. Tu na scenu stupa pamet, onaj „um koji caruje“. Kulture sa tužnom i uznemiravajućom istorijom nasilja, japanska pre svega, stvorile su prefinjene filozofske pristupe tom problemu. Kao prvo, pamet nije dovoljna; tu je više reč o karakteru koji se gradi na pravilan način. Pravilan način ume da bude iznenađujući. Iza karaktera, stava, iskusnog majstora borilačkih veština koga ni najdrskiji razbojnik ili nasilnik neće napasti iako ne zna s kim ima posla (osim stava koji zrači), krije se nešto neočekivano.
Tu prepuštamo reč Ogasavari Nagahideu, čuvenom majstoru streličarstva i jahačkih veština iz XVIII-XIX veka koji je bio učitelj šogunu Jošimicuu i sastavio kodeks ceremonijala i učtivosti za samuraje (Ogasavara–rju). Kaže, dakle, sensei Ogasavara ovako: „Cilj svake etikecije (učtivog i pristojnog ponašanja) je da tako kultiviše duh da se, čak i kad mirno sedite, ni najbezobzirniji razbojnik neće usuditi da vas uznemiri.“ Profesor Inazo Nitobe (1892–1933) iz čije knjige Bušido navodimo gornji citat, dodaje zatim: „Drugim rečima, to znači da stalnom vežbom u ispravnim manirima čovek dovodi svaku sposobnost i svaki deo svoga tela u savršeni red i takav sklad sa sobom i svojom okolinom, da izražava nadmoćnost duha nad telom… Ako je istina da gracioznost (elegancija; šire: učtivost i pristojnost) znači ekonomisanje snagom, onda kao logičan nastavak sledi da stalno vežbanje gracioznog držanja (ponašanja) mora doneti rezervu snage. Lepi maniri, prema tome, znače snagu u mirovanju.“
Meditirajte malo nad ovim mudrim rečima.
Poznajem jednog mladog čoveka koji je godinama istrajno i promišljeno praktikovao i živeo karate. Bio je snažan, brz kao munja i samozatajan, sklon meditaciji. Jednoga dana rekao mi je da se okanio karatea pošto je u trolejbusu broj 40 sredio i dobro povredio dva magarca koji su maltretirali neku devojku. Rekao je, otprilike, da nije dostojan veštine za koju je mislio da je njome ovladao, jer nije u stanju da kontroliše svoju snagu i mogućnosti koje mu je veština dala. Razumem ga.
Nasilje je, dakle, za izbegavanje. Najbolje se izbegava ispravnim stavom i karakterom. Dakle: nedostatkom straha kao prvim preduslovom. Od svega toga, uostalom, sastoji se dostojanstvo, vrlina složena i teška, ali očigledna i efikasna. Znam lika koji je smrtonosno opasan i koji je istovremeno hladno učtiv i pristojan: on se napasnicima obraća sa „Hoćete li biti ljubazni da se udaljite, lepo vas molim“; pa onda „Jesam li vas lepo molio, dajte, molim vas, pustite nas na miru, idite s milim Bogom, vidite da mirno sedimo, nikoga ne diramo, prođite se“; onda se oni po pravilu udalje ne čekajući kobni fizički završetak koji bi usledio. Na primedbu onih koji ga ne poznaju – da je mogao da ih lepo razbije odmah kao gajbe – čovek kaže da to nema smisla, ako može na finoću da se sredi; on je, naime, svoju sujetu nadvladao i ne bavi se prizemnim muškim nadgornjavanjem.
Mislite o tome.
