Ne vucite za uši – Godišnjica „Vremena“
Nije običaj, niti je u tradiciji „Vremena“ da obeležava godišnjice koje nisu okrugle – 10, 20 ili 25 godina od osnivanja – ali evo da poštovanom čitateljstvu kažemo da će 29. oktobra naš i vaš nedeljnik obeležiti 28 godina postojanja; molimo vas da nas ne vučete za uši, to nam, inače, svako malo rade ovi što su na vlasti, pa i ovi što bi da dođu na vlast.
Kad može Srpska napredna stranka (SNS) da obeležava devet godina od osnivanja, a i drugi svako malo slave godišnjice koje nit su okrugle, jubilarne, niti su nešto impresivne i značajne, nadamo se da je i nama dozvoljeno da „radno i svečano“ proslavimo rođendan, što znači bez „ića i pića“, koje bismo kao domaćini morali da platimo – a para, kao i svaka poštena srpska domaćinska kuća – nemamo.
Šta bih ja kao glavni urednik imao da poručim redakciji povodom rođendana:
„Pobeđujte, ali radite, menjajte se, učite…“
I dodao bih još, s namerom da ponovim i pojačam ono što sam već rekao:
„Budite dostojni svega onoga što ste uradili prethodnih godina, u teškom vremenu, verujte, radite, menjajte se, učite, budite bolji svakog dana. Sanjajte svoje snove i radite još više da ih ostvarite.“
Sad bi redakcija, s dobrim razlogom, pomislila da su me zbilja pritisle godine s kojima dolazi neka vrsta zavetne patetike, ali sve što je ovde pod navodima nisam ja ni napisao ni izgovorio već su to reči Aleksandra Vučića izgovorene na beogradskom stadionu za male sportove „Tašmajdan“ a prilikom proslave devete godišnjice SNS-a. (Ako Bog da, parafraziram Svetislava Basaru, dogodine na stadionu JNA uz slet i predaju štafete.)
Veličanstvene trenutke ove ceremonijalne uvertire u slet i predaju štafete pokvarila je, a ko bi drugi, „američka televizija“ N1, koja je u izveštaju s proslave dragom gostu na skupu, ali ipak gostu, Ivici Dačiću u izveštaju dala osam (i brojem 8) sekundi više nego glavnom, velikom šefu – Aleksandru Vučiću.
Umesto da su lepo, kao i većina televizija, postavili kamere i direktno izveštavali sa stranačkog skupa, oni tu nešto kao izveštavaju.
 
Ljudi sa štopericom – Đubrad jedna, američka
Sve je počelo od anonimnog autora video-klipa koji se na društvenim mrežama pojavio u nedelju uveče.
Njemu je zasmetalo što je Ivica Dačić u prilogu N1 o proslavi Srpske napredne stranke govorio osam sekundi duže od predsednika stranke Aleksandra Vučića.
Komentarima „sramno“, „neprofesionalno“ i „cenzura“ video-klip širio se brzinom svetlosti među pristalicama
SNS-a na Tviteru.
„Toliko o toj velikoj TV stanici. Strani plaćenici“.
„N1 da promeni naziv u NV. Nema Vučića – čoveka koji je SAMO predsednik države.“
„Cenzura na delu! Kod Jankovića povećavaju broj, predsedniku Vučiću smanjuju vreme? Gde je granica?“
„Šta očekivati od plaćeničke televizije kao što je N1? Bruka i sramota!!!“
Već sutradan je reagovao – a ko bi drugi i ko bi to bolje – Aleksandar Vučić, koji je rekao da je veoma srećan što može da obavesti gledaoce N1 koji, kako je ocenio, to nisu mogli da vide na televiziji, da su na rođendanskom skupu SNS-a bili i prijatelji Srbije iz Španije, Kine, Grčke, Mađarske…
„Sve to na vašoj televiziji građani nisu mogli da čuju, a i mene su slabo mogli da čuju, više su čuli gospodina Dačića, pošto vam je to valjda odgovaralo, jer vam se moj govor nije svideo. Žao mi je što se američkoj televiziji N1 moj govor nije dopao, ja mislim da je bio ozbiljan, da je bio odgovoran, da je govorio o tome u kom smeru Srbija treba da ide u budućnosti, a možda vam se i zato nije dopalo“, rekao je predsednik Srbije.
Ima tu i jedna dobra stvar – sad će se Dačić truditi manje da govori. Ali ceo ovaj bizarni slučaj dobro pokazuje kakva je medijska stvarnost u Srbiji, u godini kad „Vreme“ proslavlja 28. rođendan. Tolika sitničavost i osetljivost odlike su autokratskih režima i ovakva pojava nije ranije zabeležena.
„Pitam se“, piše Vesna Pešić na sajtu „Peščanika“, „ko to nasitno meri govorancije na televiziji i ko je držao tu štopericu? Sekunda duže od Vučića na televiziji vodi pravo na vešala. Iz svega toga se može zaključiti da Vučić nije zadovoljan time koliko ga ima na TV ekranima. Ispalo je da ga nema dovoljno! Na jednoj televiziji nismo čuli jedan njegov mnogo dobar i ozbiljan govor. Koji već znamo napamet…
Ipak moramo pitati uvređenog predsednika kako je moguće da on ne zna da nijedna televizija nije dužna da prenosi stranačke manifestacije i govore. Zna on to, ali mu se ne sviđa, pa će to promeniti. Postaće to obavezno. I predlog zakona je već spreman.“
Nešto slutim da će prvi član nove Medijske strategije – a iz komisije su se povukli svi članovi reprezentativnih cehovskih udruženja – glasiti – „Vučićev mora biti najduži.“ Mislim na govor.
 
Spomenik – O čemu se zapravo raspravlja?
Najnovija rasprava povodom pobednika na konkursu za rešenje spomenika Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da bude instaliran na Studenskom trgu u Beogradu, potpuno je očekivana.
Ako zanemarimo reakcije laičke javnosti koja odnekud – ali u duhu tradicije (loše) – veruje da spomenik ličnosti mora da bude verna kopija njegovog lika, pa još da je uzjahao konja, videće se da se ideološki spor vodi oko inicijatora celog projekta – dakle, ponovo, Aleksandar Vučić.
Tako se iščitava i „Slomljena strela“, prvonagrađeni rad na konkursu eminentnog umetnika Mrđana Bajića, u čiju je odbranu, za sada, najviše energije i rečitosti uložila Biljana Srbljanović, dramaturškinja, koja je ujedno i neka vrsta koautora spomen-obeležja.
Ali, ovde se ne vodi spor oko estetskih kriterijuma, ambijentalne prilagođenosti spomenika prostoru na koji će biti postavljen, kao i ni o jednom segmentu umetničke vizije i projekcije, već u pozadini svih primedbi stoji „želja presvučenih radikala“ da preotmu poslednji simbol građanske i demokratske Srbije.
Ovo me podseća na situaciju s generalom Lazarevićem koga je Aleksandar Vulin kandidovao za predavača u Vojnoj akademiji bez obzira na presudu Haškog tribunala oko zločina na Kosovu.
Takav ne može da predaje, smatra deo javnosti, baš kao što ni Vučić nema prava da inicira izgradnju spomenika čoveku čijoj se smrti, odnosno ubistvu, maltene radovao i aktivno učestvovao u prelepljivanju naziva bulevara s imenom ubijenog premijera imenom Lazarevićevog brata po oružju – Ratka Mladića.
Za razliku od Lazarevića koji je odležao nekih deset godina, Vučić je imao samo jedno iskušenje – da promeni politiku ili, što bi narod rekao, obrne ćurak naopako.
Ta Vučićeva inicijativa oko spomenika najpre svedoči o njegovoj veštini a najmanje o iskrenom pijetetu prema žrtvi. Gledam kako se, kao crvi, uvijaju od muke oni što su imali dobrih devet godina vlasnosti da urade nešto više oko obeležja ubijenom premijeru i kako gutaju knedle zbog otimanja ikoničnog značenja jedne tragične ljudske sudbine na kojoj su mogli politički da profitiraju.
Zato nek zapamte Vučićevu poruku s Tašmajdana – „Menjajte se, učite…“
A šta bih ja, na kraju, povodom rođendana „Vremena“ poručio redakciji? Ne dajte da vas bilo ko i bilo šta slomi.
