Slažem se sa Vučićem – samo »kompletan idiot« mogao je noću da ruši Savamalu. Još da saznamo ime tog idiota

Teorije zavere:
Ko je protiv najnovijeg najboljeg sina

Osluškivanje glasova trbuhozboraca naprednjačke politike jeste težak posao, skopčan s mučninom koja ide do gađenja, ali ko, poput mene, izabere da radi u rudniku srpskih laganja i gluposti, nema prava da se žali. Najnovija ujdurma tih podrepaša svodi se na pretnju da nas čeka neki „ukrajinski scenario“ a kod benignijih slučajeva priziva se Makedonija.

Jedan od njih čak nas podseća da je epsko rastakanje tradicionalne političke kulture na severu Afrike počelo banalno „šamarom na pijaci u Tunisu“, a tako nam govori i ono što ni pod mukama ne bi priznao: da lider u regionu, šampion „zlatnog doba“ Srbije, miljenik velikih i manjih sila, može da padne zbog jednog incidenta.

To je preterivanje koje, kumulativno, ima za cilj držanje ljudi u ropskoj pokornosti i strahu. Mi smo naš Dombas odavno izgubili i nema ovde te energije koja bi uspalila narod pospan u očekivanju da se otkrije ubica pevačice Granda, mada nam je to Vučić obećao „čim prođu izbori“.

Impresivna a u suštini nedovoljna izborna pobeda Aleksandra Vučića, nedovoljna da se promeni Ustav, uslovila je poplavu teoretičara zavere koja se, tobože, kuje protiv najnovijeg najboljeg sina našeg naroda, i sad imamo takozvanu teoriju o „puzećem državnom udaru“, mada nije jasno ni ko ga organizuje, niti za čije babe zdravlje se to radi.

Možda je trenutno najbolju analizu tog fenomena dao Slobodan Antonić, profesor sociologije i politički analitičar u tekstu za „Fond strateške kulture“. U tom tekstu on, između ostalog, piše:

„Kakva je bila uloga Vašingtona u nedavnoj izbornoj drami koju smo preživeli?

Po jednoj teoriji, čiji je autor glavni urednik Novog standarda, ovi izbori bili su ‘sudar dve jake suprotstavljene političke snage i političke volje: jedna je srpska vlast, druga američka ambasada’. Štaviše, po ovoj teoriji, moguće je da su krađu izbora zapravo organizovali Amerikanci – ‘da se razumemo, oni to (u Srbiji) mogu da izvedu jednako kao i vlast’. Američki cilj je, pritom, da što više oslabe Vučića, jer ‘slaba vlada podrazumeva i slabu Srbiju, taman onakvu kakva bi trebalo da bez otpora kapitulira’. Vašingtonu su u toj igri, svesno ili ne, pomogle ‘parazitske stare liberalne elite, u širokom luku od Matije Bećkovića do Vesne Pešić’. ‘Rusi će, koliko god im to teško padalo, morati da razumeju šta se zapravo desilo na srpskim izborima’, to jest: da je samo Vučić njihov pouzdani partner u Srbiji.

Druga teorija, koju su aktivno zastupali Informer, Pečat, Alo, Teleprompter, Vidovdan i Vojislav Šešelj, kaže da Vašington možda i nije krao izbore po Srbiji, ali, Vašington je izmislio izbornu krađu kako bi napravio gužvu, i u skupštinu na silu ugurao što više opozicije, uključujući i DSS–Dveri. Cilj ove operacije, navodno je, što slabija srpska vlada, kako bi se od nje daleko lakše mogla napraviti marioneta američke politike.

Na koje se argumente obe teorije pozivaju? Glavna indicija je ponašanje američkog ambasadora Kajla Skota tokom izbora. On se još 30. marta javno sastao sa Borisom Tadićem i tom prilikom je ‘govorio o potrebi da predstojeći izbori budu slobodni i demokratski. On je posebno naglasio da pruža podršku za formiranje jake i slobodne opozicije.’

Na to mu je Tadić odgovorio da je ‘zabrinut zbog nedemokratske atmosfere u kojoj se odvijaju izbori’, i da u ‘atmosferi urušavanja osnovnih demokratskih vrednosti – fer izbori su ‘gotovo nemogući’. Ubrzo potom, Tadić je optužio SNS da ‘priprema veliku izbornu krađu i da postoji osnovana sumnja da planira da ukrade 200.000 glasova’.

U izbornoj noći Skot je, navodno tajno (odala ga je slučajno reporterka B92), bio u sedištu Demokratske stranke. Iste noći DS je postao stožer okupljanja antivučićevske opozicije (pejorativno nazvane: ‘DOS-2’).

Pošto ‘žuti’ i stranka ‘stečajnog upravnika’ Radulovića – taj ‘najnoviji projekat američkih lobista i američke kuhinje zvane Embassy of the United States of America in Belgrade’, ništa značajno ne rade a da prethodno ne pitaju Skota za mišljenje, Pajtićev i Radulovićev poziv biračima da na ponovljenim izborima glasaju za DSS–Dveri (od čega su se Šutanovcu, Ješiću, Zoranu Živkoviću, Kokanu Mladenoviću, Gej strejt alijansi i Peščaniku prevrnule utrobe), kao i učešće Čedomira Jovanovića i Borisa Tadića na protestnom mitingu opozicije u Beogradu, ne mogu da se zamisle bez izričitog blagoslova ‘Embassy of the United States of America in Belgrade’.

Priznajem, nastavlja Antonić, da sam spram obe teorije prilično skeptičan. Možda i zato što ih zastupaju prvenstveno oni koji u patriotskom delu javnosti rade za Vučića, a koji su uoči ovih izbora čak otvoreno pozivali da se za njega glasa (recimo: Pečat, Informer, Novi standard, Teleprompter).

Čini mi se da oba objašnjenja, baš kao i sve druge loše teorije, sistematski zatvaraju oči pred činjenicama koje se u njih ne uklapaju. Na primer, u izbornoj noći, u štabu Aleksandra Vučića sedeo je Dejvid Mekalister, izvestilac EP za Srbiju, dakle visoki činovnik EU struktura. Da li to znači da se na osnovu toga može tvrditi, po istoj kriptoanalitičkoj logici, da je Brisel instruirao Vučića da, suprotno rezultatu, objavi kako liste DjB, ČBČ i DSS–Dveri nisu prešle cenzus?

Takođe, Vučić je sâm objasnio da Skot te noći kod njega nije došao samo zato jer je premijer ‘zbog ličnih problema ranije napustio stranku’. Vučić je, isto, ‘odbacio navode pojedinih medija da Skot ima dogovor s opozicijom’.

Uz to, posle konačnih rezultata izbora, Vučića je posetio upravo narečeni ambasador Skot, kako bi mu preneo tople čestitke državnog sekretara SAD Džona Kerija. ‘Drago mi je što ćemo biti u prilici da nastavimo da radimo na ispunjavanju zajedničkih prioriteta, uključujući sprovođenje procesa evropskih integracija’, stajalo je u čestitki, uz napomenu da će SAD ‘podržati zalaganja vaše Vlade u cilju normalizacije odnosa sa Kosovom’.

U tom smislu, kako razložno primećuje portal Srbija danas, ‘niko nije objasnio zašto bi SAD preko svog ambasadora rušile Vučića koji je ispunio gotovo sve zahteve koje su SAD i EU pred njega postavile’: Briselski sporazum, tri nova pakta Srbije sa NATO-om, rasprodaja državne imovine (‘privatizacija’), najrestriktivniji Zakon o radu u Evropi (donet na zahtev SAD, čija je privredna komora u Srbiji čak i učestvovala u pripremi i pisanju tog zakona) itd. ‘I sad odjedanput glavna marioneta SAD u Srbiji postaje meta za smenu sa vlasti?!’, čudi se kolumnista Srbije danas.

S druge pak strane, na slavi DSS-a, Đurđevdanu, nije se pojavio navodni mastermajnd uguravanja DSS–Dveri u parlament, američki ambasador Skot, već je glavni gost bio ambasador Rusije Aleksandar Čepurin. On je srdačno ‘čestitao Dverima i DSS-

-u ulazak u Skupštinu‘. ‘Iz Rusije smo dobili sve čestitke i želje da se sa našom koalicijom sarađuje i da se radi na jačanju anti-NATO politike’, kazala je tom prilikom Sanda Rašković Ivić.

Zapravo, ulazak DSS–Dveri u Skupštinu prilično je ojačao ruske akcije u srpskim upravnim strukturama. Ne samo zato što su, u izbornom plej-ofu, otvoreno proruske stranke postale parlamentarne već i stoga što su tradicionalno rusofilnom SPS-u sada ponovno porasle šanse da uđe u Vladu. Naime, Vučić trenutno ima polovinu mandata (131), pa može da sastavi kabinet, ali nema dve trećine mandata (167) da bi mogao da promeni Ustav. Njemu je za taj posao potreban SPS i njegovih 29 mandata. To je najlakši način da se obezbedi dvotrećinska većina kako bi Ustav mogao da se promeni, a za to je potrebno da se Dačić ponovo primi u Vladu…

Smatram da se zajednički nastup ‘baba i žaba’ – atlantista i rusofila, Pajtića i Boška Obradovića – u plej-ofu protiv Vučića, nije dogodio kao učinak mešetarenja Kajla Skota, već, najverovatnije, kao posledica krajnje arogancije i preigravanja Aleksandra Vučića.“

Nadam se da mi čitalac neće zameriti na ovako dugom citatu Antonićeve analize. Zato će dve naredne crtice ovog komentara biti kratke.

Savamala:
Šamar s pijace u Tunisu

Pretpostavljam da je za policiju i tužilaštvo „mačji kašalj“ da utvrdi ko je angažovao bagere, maskirane ljude i kamione za odvoz šuta. Nema tu velike forenzike, nije to „ubistvo u zaključanoj sobi“. Reč je o masivnim radovima u centru Beograda uz veliki broj izvršilaca, pa i svedoka, mada su neki od njih bili zaključavani i vezani.

Dalje prenemaganje oko ovog slučaja, dakle izostajanje jasnog odgovora o tome ko je i u čije ime obavio noćne radove, dodatno će obrukati vlast i oslabiće osećaj sigurnosti građana.

Vučić je još rekao: „Ti ljudi nisu imali nikakvo pravo da naprave udžericu od jedne od najlepših ulica. Stvarno mi nije jasno o čemu se tu radi.“

Jasno je, međutim, da je reč o kriminalnom aktu. Samo „kompletan idiot“ mogao je noću da ruši Savamalu, rekao je Vučić u Vranju. Još da saznamo kako se taj idiot zove.

Miškoviću, samo piši:
Kako se prodaju knjige

Kad god se Aleksandru Vučiću pruži prilika da se obruka, on je iskoristi.

U noći kada je prenaglašeno slavio pobedu na ponovljenim izborima na kojima je verifikovano da je ostao na 131 mandatu u Skupštini Srbije, Vučić je u dva navrata rekao da je moja Napredna knjiga Miškovićeva knjiga.

Odavno sam, a ima to i u knjizi, napisao da nije Vučiću lako. Do pre neku godinu ceo svet mu je bio neprijatelj, a posle mu se knjiga svela na dva slova: Miškovića i „Vreme“.

Posle su se pridružili još neki, a od znamenitijih neprijatelja tu je sada i TV N1, čija je emisija „Pressing“, autora Jugoslava Ćosića, ujedno i direktora ove televizije, bila povodom da se raskrinka moje lažno autorstvo.

Ima neke koristi i od Vučića. Upravo se doštampava prvo izdanje. Hoće narod da vidi šta je to Mišković napisao.