U nedelju bili izbori koje je izgubio, u ponedeljak predao dužnost, u utorak je već šef opozicije. Ko? Bez brige, niko naš: Aleksis Cipras. Pa sad neka neko kaže da su ti Grci lenji, neefikasni Levantinci: kod njih to, naprotiv, ide kao ekspresni voz. A legendarno efikasni Nemci onomad mesecima sastavljali vladu, kao da su Srbi na kvadrat…
Kako god, „eksperiment Siriza“ je okončan, bar do daljeg. O tome šta je doneo a šta odneo, zašto se završio ovako i da li je moglo da bude drugačije, pisaće oni koji se time pobliže bave. Mene na ovom mestu, naravno, Grčka zanima iz sasvim ovdašnjih razloga.
Sa povlačenjem analogija među zbivanjima u različitim zemljama treba rukovati krajnje oprezno. Nije sve za olako poređenje i još olakije izjednačavanje, naročito ako su razlike bar podjednako signifikantne koliko i sličnosti. U konkretnom slučaju: Grčka nije ni postjugoslovenska ni postsocijalistička zemlja, i to je element razlike koji jedva da je moguće preceniti; štaviše, to je jedina balkanska država s kojom Srbija ne deli ni jedno od ta dva ključna politička, ekonomska, povesna, identitetska iskustva novijeg vremena. Srbija i Grčka jesu donekle srodne balkanske (neko bi dodao i „pravoslavne“, šta god to značilo) zemlje, ali njihove su novije istorije odviše različite da bi se neka doslovnija poređenja mogla obavljati tek tako, bez velikog opreza i dužne pažnje prema bitnim razlikama u kontekstima.
Sa svim ovim u vidu, hajde da se ipak poigramo jedne uslovne i daleke srodnosti. Nije li vladavina Sirize – čak bez obzira na njen nominalni ideološki predznak, koji joj je ionako bio zla kob: jedni joj ga nisu nikada oprostili, drugi joj nisu nikada oprostili što ga je navodno izneverila – bila neka vrsta istorijskog presedana? Siriza je, naime, bila nešto sasvim drugo od vladavine korumpiranih i kompromitovanih političkih dinastija, od svih tih micotakisa, papandreua i ostalih, bilo formalno desnijih ili levljih. Svi su ionako služili istim božanstvima klijentelizma, kronizma i drugih, pompeznije definisanih formi onoga što se u svebalkanskom žargonu naziva trange-frange. U toj su svojoj vladavini Cipras i Siriza svakako činili greške, ali su učinili i dosta toga dobrog, kako u unutrašnjoj politici i ekonomiji, tako i u kontekstu famozne stabilnosti na Balkanu, na čelu s rešavanjem suštinski veštačkog, duboko idiotskog i sramno parališućeg problema oko imena susedne im severne države (koji se, kuku lele, neće valjda sada povampiriti?!). Grci su ipak, mada ne onako ubedljivo kako se najavljivalo, odlučili da „kazne“ Sirizu za ono što im se nije dopadalo, a kaznili su je, gle, tako što su na vlast vratili neke od starih familija i oligarhija, dakako u nešto renoviranom, prekrečenom vidu.
Šta sve ovo znači za Srbiju? Evo moje bojazni: ono što su za Grčku „familije“ i dinastije vlastodržaca i brodovlasnika, to su za Srbiju političke strukture proizašle iz nedemokratskih, iliberalnih, kolektivističkih i populističkih ideologija i tipova vladavine. S jedne strane, komunistički i socijalistički poredak i pripadajuća kadrovska „partija“, ali lišena upravo onog njenog ključnog modernizatorskog i emancipatorskog aspekta (dakle, internacionalističkog u najširem smislu reči), a s druge stara i nova radikalština, mutirajuća od Pašića preko Šešelja do današnje „naprednjaštine“ kao njenog ušminkanog izdanja. Jedno nominalno „levo“, drugo nominalno, a uglavnom i stvarno desno, ali oboje duboko i tvrdo na tamnoj strani lune, srećno da obitava i da celu zemlju drži u blatu endemske zaostalosti, autoritarnosti, izolacije, burazerskog klijentelizma, lažne rusofilije (jer se radi o ljubavi prema carskom biču i čizmi, a ne prema Gogolju i Čehovu) i veselog antievropejstva (osim kad su evrići u pitanju).
Svedeno na osnovne crte, ovo znači da bi srpska „petooktobarska republika“, koja je trajala od 2000. do 2012., mogla da se pokaže kao istorijski incident i neponovljivi izuzetak, kao eksperiment koji je lokalno biračko telo u jednom specifičnom trenutku očajanja preduzelo, a zatim se uplašilo vlastite odvažnosti, te gledalo da ga brže-bolje okonča; zato je, valjda, svojim postoktobarskim vladarima do surovosti strogo merilo i zameralo i najmanju grešku, mada je onom drugom tipu vladara dopuštalo da ga kinji i gazi, ubija i pljačka bez mere i gotovo bez kraja. Što i danas iznova čini.
Drugim rečima, Petooktobarska republika, mada ideološki vrlo eklektična, neka je vrsta srpske Sirize: iskorak na teren novog i drugačijeg, koji je u jednom trenutku ipak okončan s, reklo bi se, uzdahom olakšanja tihe većine: hajde da se mi lepo vratimo starim, proverenim principima i praksama, koje doduše ništa ne valjaju, ali ko uopšte kaže da nama treba baš nešto što valja?! Kome je do valjanosti, eno mu Kanada, pa neka tamo uvežbava vrlinu.
Toga se ja, dakle, bojim: stanja dubinske inercije u kojem će u odsudnom trenutku prevagu uvek odnositi ne samo oni najgori među nama (lako ćemo mi s njima, evo, i Jovo Bakić poznaje tu metodologiju!), nego ono najgore unutar svakoga od nas. U takvom poretku stvari uvek rutinski pobeđuju oni kojima je najbolje kada su najgori, jer ih „mi“ baš takve najviše volimo. Ako ih ponekad, u nastupu rastrojenosti, i oteramo s vlasti, brzo ih vratimo, pa im se još i izvinjavamo u moći, novcu i u naturi, a njima nikad dosta.
