U Srbiji se pred našim očima odigrava epska bitka za dušu naroda, ono trvenje dobra i zla koje je u biti svakog svetog pisma, vesterna ili filmova sa Brusom Vilisom. Na ulicama Beograda sinoć je hodala pristojna Srbija. Za to vreme su na televiziji Pink zavijali iskeženi kerberi Aleksandra Vučića, čuvari sopstvenih interesa zavisnih od njegove vlasti, stvarali njegovu stvarnost satkanu od izmontiranih slika i laži.
Dok se ta borba civilizacije i anticivilizacije odvijala na dehumanizovanom terenu režanja i gaženja, dreke i podmetanja, blaćenja i psovanja, razmetanja i laktanja, urnisanja i samoreklamiranja, cifara i Potemknovih sela, niko Aleksandru Vučiću i njegovoj mašineriji lajavih strojara nije bio ravan.
A onda je nasilna smrt naše dece tokove života ove zemlje odvela na polje ljudskosti. Na tom terenu zalivenom suzama, ukrašenom belim cvećem i upaljenim svećama, pred od tuge zanemelim građanima, predstavnici vlasti počeli su da se klizaju i sapliću, nesposobni da iskažu saučešće, nemušti da izgovore jednostavne reči tuge i utehe. Dok su i dalje meljali i napadali u svom pohodu satiranja svega što im se nađe na putu, svakim gestom i rečju su podsticali tihu pobunu koja je počela da se izliva na ulice.
Ovaj instiktivni iskorak dela srpskog društva posle kobnog 3. i 4. maja je zaljuljao srpski brod koji je iscereni kormilar uputio na pučininu nenormalnosti i nepristojnosti.
Na unutrašnjem planu su bol, očaj i zgroženost izveli najveći broj ljudi ikada na ulice Beograda. Ta brojnost crpi energiju sama iz sebe, ona razbija apatiju i strah, uliva nadu u promene.
Pred političkim partijama i organizacijama, koje se bore za uspostavljanje civilizacijskih vrednosti demokratskih društava u Srbiji, je istorijski zadatak da to htenje građana kanališu u političke institucije. Bez toga do premene neće doći.
Na spoljnom planu slike jučerašnjeg masovnog protesta u Beogradu su pokazale da onaj koji se izdaje za neprikosnovenog narodnog vođu gubi kontrolu, da više nije vladar situacije. I pre ovih slika protesta koji uveliko prevazilaze famoznu kritičnu masu koja ište promene, su sve učestaliji i sve glasniji bili signali iz Vašingtona i Brisela da su zbog desetogodišnje politike vrdanja i obmana veoma blizu toga da Aleksandra Vučića puste niz vodu. A onda se u Srbiji odjednom još pojavila i nekakva alternativa.
Svega toga su ljudi na vrhu vlasti veoma svesni. Vučić i Dačić nose u sebi petooktobarsku traumu, sećaju se dobro događaja koji Srbiju umalo da pretvore u zemlju, u kojoj oni ne bi imali šta da traže, u zemlju podobnu za svu našu, a ne samo njihovu decu.
I nema sumnje da će pružiti žestok otpor i mobilisati sve što se bude dalo mobilisati da spreče bilo kakve promene i zadrže vlast. Patrijarh srpski Profirije je već upregnut u taj poduhvat. Televizije Pink i Happy, Informer, Srpski telegraf, Kurir, itd, udarnički iluzionistički i klevetnički odredi predvođeni D. J. Vučićevićem rade prekovremeno punom parom. Naprednjačka partijska mašinerija užurbano radi na organizaciji izvođenja narodnih masa u slavu Vučića na ulice Beograda 26. maja, autobusi i vozovi su zakupljeni, direktori javnih i privatnih preduzeća, predsednici opština su dobili kvote ljudi koje moraju da isporuče vođi.
U očima Aleksandra Vučića taj skup najavljen kao „najveći u istoriji Srbije“ za njega je biti ili ne biti. Sa terena ljudskosti panično prebacuje igru na njemu dobro poznati teren siledžijskog nadmetanja.
Ako opozicione partije budu ustuknule pred ovom demonstracijom sile, ako se građani koji žele promene budu povukli, onda ni do kakvih promena u dogledno vreme doći neće. Srbija se zaista nalazi na civilizajskoj raskrsnici.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
