Umnožavaju se simptomi raspadanja diktature Vučić Aleksandra. Zadržaćemo se na četiri: okupljanje građana u Novom Pazaru, odbrana Tužilaštva, metastaza Vučićeve propagande (ili: umiranje u lepoti), te eksplicitno njegovo priznanje da je tumaranje po svetu i pokušaji da novcem i poklanjanjem teritorije Srbije kupi naklonost svetskih državnika (pobrkao Ćacilend i svetsku scenu) – ono što on naziva spoljnom politikom, dakle – doživelo upravo katastrofalan neuspeh.
Građani protiv režima
Novi Pazar nije veliki grad, pa ako na ulice tog grada izađe 20 hiljada ljudi, od čega je više od pola došlo sa strane, to je kao kad se u Beogradu okupi 200 hiljada ljudi. Čega je to simptom?
Da je otpor građana, predvođenih studentima, za godinu dana proizveo trajan učinak: većina građana više ne podržava diktaturu, a samog su Vučića zakucali na 35 odsto podrške (verovatno i manje), da se otud više ne makne. Možda se može nadati da će u kampanji da doda nekoliko procenata, ali ni to nije izvesno. Uostalom, kampanja Vučićevog režima nije posustala nijednog dana za ovih 13 godina. Njegova suština je propaganda iza koje ne stoji ništa, no mu sada nešto loše ide. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Tužioci protiv režima
Tužilaštvo se, kao grana sudske vlasti, trglo iz letargije i straha, te uprkos pretnjama, pritiscima, pokušajima potkupljivanja, sabotaži (eto se na dan izbora u Visokom savetu tužilaca ukazala bomba nedaleko od mesta izbora, ista ona, verovatno, koja se ukaže na pruzi Beograd – Novi Sad kad god se najavi okupljanje građana u nekome od ta dva grada). I nije tu reč o pukoj simboličkoj pobedi: iz perspektive režima to je odron. Ne bi se, inače, Ćacilend u širem smislu (ono nehigijensko šatorsko naselje usred Beograda to je Ćacilend u užem smislu) toliko bio trudio da razori pravosudni sistem i ne bi se propagandno odeljenje Ćacilenda u toj meri izbezumilo posle izbora tužilaca.
Propagnda protiv sebe same
Vučićeva propagandna glasila – kako je primetio urednik „Vremena“ koji po službenoj dužnosti obavlja najodvratniji zamislivi posao: prati Informer i Pink, naime (ali i to mora neko) – sada su ušla u terminalnu fazu i ne razlikuju se od Miloševićevih propagandnih glasila posle NATO intervencije u Srbiji.
Da uputimo mlađe čitaoce u radnju: pošto je, posle povlačnje vojske, policije, a i većine građana srpskog porekla, s Kosova (dakle posle vojnog, političkog i civilizacijskog poraza), Milošević proglasio pobedu, njegova su se propagndna glasila veoma potrudila da to malo neobično tumačenje prikažu kao istinu. Istovremeno, kako su icrpeli sve spoljašnje neprijatelje Srbije – a Srbija nije imala prijatelja, Milošević ih je uspešno oterao od Srbije – usredsredili su se na domaće neprijatelje. Sada je potpuno isto. No, šta to govori?
Dve stvari. Najpre, da nema više dovoljno kvalitetnog propagandnog goriva, odnosno da nema više ni koherencije. Ni do sada, naravno, stvarnost, logika i istina nisu obavezivali režim i njegov propagandni tim, ali taj propagandni košmar se držao unutrašnje logike: laž je imala strukturu. Sada, međutim, više ni toga nema. Izbezumljene ekipe s dve najistaknutije trovačnice ne vode više računa ni o elementarnoj protivrečnosti.
To je prvo. Drugo, to je simptom: kada propaganda samoj sebi uskače u usta to označava kraj.
Vučić protiv Vučića
Najzad, ako je osnovni zadatak svake spoljašnje politike da pronađe saveznike – strateške i taktičke, saveznike u miru i saveznike za slučaj rata, trgovinske i kulturne saveznike – Vučić je uspešno oterao sve i svakoga. To nije lako postići.
Ali predsednik svih građana i celog Ćacilenda skučen je i primitivan čovek koji, doslovno, veruje da sve može kupiti novcem. Niko ne spori da je novac jak „argument“. Ali u međunarodnim odnosima ne ide onako kako palanački prostak zamišlja, sve i da su na drugoj strani ne manji prostaci poput Trampa recimo, ili očajnici poput Makrona. Ne mora se biti Kisindžerom da bi se videlo da je svet samoga sebe doveo u gadnu nevolju. U tom i takvom svetu čak ni veliki ne opstaju sami, a kamoli kneževine poput Srbije.
Vučić nas je, međutim, ostavio same. Samoga je, dakako, ostavio i sebe. Ostali su mu samo građani Srbije. A ni oni ga više ne žele, niti više možđe da ih kupi.
