Blažena je ovo zemlja: malo je gde nedužnome tako lako da bude kriv, a krivome tako lako da ga oglase nevinim, čak i ako se tome uopšte nije nadao. Pogledajte, recimo, slučaj novosadskog polupismenog besposličara i rekreativnog fašiste Davidović Gorana, onog što navodno ne voli da ga zovu Firer: tužio ga je novinar Dinko Gruhonjić zarad uvredljivih i klevetničkih tvrdnji o njemu u Davidovićevom knjigolikom produktu Slučaj nacionalni stroj, toj šaradi groteskne nepismenosti i multidisciplinarne budalaštine (v. «Vreme» br. 850), pa je dobio spor, pa se optuženi onda žalio, da bi Okružni sud u Novom Sadu upravo ukinuo presudu i vratio stvar na početak, jerbo da su prava optuženog bila „bitno povređena“. A kako su to Nefirerova prava bila „bitno povređena“? Tako što mu nije sav sudski materijal dostavljen na ćiriličnom pismu! Što ga je valjda neizlečivo duševno povredilo, ili šta već, Sud ne objašnjava tačno o čemu se radi. No, to i nije najvažnije, ključno je da smo ovom presudom i oficijelno obavešteni da je svaki materijal pisan na srpskom jeziku, a latiničnim pismom, neka vrsta ilegalnog materijala, ili u najmanju ruku inferiornog, svakako nečega što već „po sebi“ može da bude osporeno, obezvređeno, proglašeno ništavnim.
Pošto se ove novine štampaju na latiničnom pismu, meni, ovako pokvarenom i na svako zlo spremnom, ova situacija daje određene ideje. Recimo, mogao bih da napišem da ova presuda pokazuje da sada pouzdano znamo kako u Okružnom sudu u Novom Sadu radi najmanje jedan sudija koji je: a/ klinički moron; ili b/ notorni fašista; ili c/oboje, jerbo te dve aktivnosti, osobine ili stanja nipošto ne isključuju jedno drugo, dapače. Ovaj bi iskaz po sebi bio uvredljiv, no odštampan na latiničnom pismu on pravno jedva da i postoji, naprosto kao da ga nema, neutuživ je… Je l’ da da je tako? E, videli biste da nije…
A opet, nekako mi se čini da bi sve gore napisano trebalo prihvatiti samo kao prvu, vruću reakciju, i ništa preko toga. Odviše je, naime, jeftino žestiti se na visprenog Nefirera ili na otužnog sudiju. Jer, nad čime se tačno mi ovde zgražavamo? Naravno da je presuda skandalozna i van pameti, ali opet, ne prati li ona, mada možda malko odviše revnosno, osnovnu liniju zvanične politike Srbije u proteklih dvadesetak godina? Nije li stara YU- politika pune pravne ravnopravnosti ćiriličnog i latiničnog pisma bila prva prvcijata stvar koja je osporena u buđenju naroda krajem osamdesetih? Nije li „povratak ćirilici“ bio proglašen ugaonim kamenom srpskog nacionalnog identiteta, a čijim su ekskluzivnim tumačima najedared postali najgori među nama, a što je prirodnim sistemom negativne selekcije na koncu dovelo do toga da se čak i jedan Nefirer, i sličan marginalni polusvet, osetio pozvanim da filozofira i mesijaniše na tu temu?! Nije li i „ugroženost ćirilice“ postala obavezni, izanđali refren za ama baš svakog majstora-pevača namernog da odgusla svoju ariju o ugroženosti vaskolikog srpstva? Nisu li ta beslovesna fantaziranja postala i deo zakonske i ustavne materije, što je od jedne farse iliti operete učinilo potencijalnu tragediju? Dakle, ako u ovoj famoznoj presudi ima nečega neodoljivo blesavog, to nije zato što bi ona bila nekakva anomalija, plod nekog neobjašnjivog čudaštva palog pred nas ravno iz maglina dubokog kosmosa; ne, novosadski je sudija samo veoma doslovno i strogo shvatio i primenio nešto što je u Srbiji već dvadesetak godina opšte mesto: da je samo ćirilica ovdašnje oficijelno i, uopšte, „nacionalno“ pismo (kao da je ona ekskluzivno „srpski izum“, a „srpska“ je tačno koliko i sarma, ili manje od toga), bez obzira na to što se to žestoko kosi sa životom, sa praksom, sa stvarnošću ove zemlje i naroda. A da je latinica, je li, nekakav nametnik ili parazit kojeg bi se valjalo što pre rešiti, da je ona presudni faktor identitetskog gljivičnog oboljenja kojeg se valja ratosiljati ne bismo li ponovo „ozdravili“, ne bismo li se „vratili sebi“ tj. onom nekom mističnom Izvoru Sopstva Srpstva koji čuči negde u Dubokoj Pećini Bića i strpljivo čeka da ga iznova otkrijemo, pa da mu padnemo u međeđi bratski zagrljaj. A on(o) će nam oprostiti naša lutanja i neverstva, samo li se pokajemo.
Reč je, dakako, o tipičnoj kičerajskoj fiks-ideji naših dokonih „nacoša“ koji povazdan krste već pokrštene jariće. U nacionalističkoj imaginaciji, bilo gde na svetu, uvek ima Neko Sa Strane ko nam se prikrada zguza s namerom da drsko ukrade našu najveću, nepojamnu i epohalnu dragocenost (koju drugi nemaju, ili ako je imaju, onda je manje vredna) a to je naš nacionalni identitet. Pa nas onda vešto udare tamo gde nas najviše boli, pa još pronađu i petu kolonu i… dok si rek’o „ne gazi ćirilicu“, mi već prestadosmo da budemo Mi i postadosmo, avaj, neko drugi. Zvuči kretenski? Da, naravno. Ali, ne znači da ne deluje na mnoge mazg… mislim, mozgove.
Ipak, najbizarnije od svega glede „rećirilizatorske“ kampanje jeste samo njeno histerično gubitništvo. Naime, čak i nekom „romantičnom“ nacionalisti koji gorko žali za vremenima kada su „svi Srbi pisali ćirilicom“ (uzgred, većina Srba tada je bila nepismena, pa im je ćirilica bila špansko selo, a latinica, recimo, portugalsko selo…), moralo bi biti jasno da je to, srećom ili nesrećom, prošlo svršeno vreme. Ne tvrdim ni da je „dobro“ ni da je „loše“ što su Srbi, sticajem ovakvih ili onakvih okolnosti, postali „dvopismeni“ narod, što jeste retkost – ali ne i hendikep – u globalnim razmerama. Ali, to se desilo, i desilo se poodavno, i desilo se temeljito, i neće se promeniti, baš kao što su Nemci ili Irci u jednom trenutku postali i „zauvek“ ostali dvokonfesionalni narodi (katolici i protestanti), a Albanci čak trokonfesionalni, ili kao što većina Iraca ne govori izvorni irski (gelik), ili kao što su Turci prešli sa arapskog pisma na latinično. I tu nema rikverca! Umesto da se sve, pa i zakoni, prilagodi stvarnosti, talas histerizacije krenuo je obrnutim putem: on bi da stvarnost spakuje u ludačku košulju jedne luzerske opsesije, koja rezultira silovanjem stvarnog identiteta u ime onog zamišljenog, „izvornog“, idealnog. Hoće li uspeti? Neće, nikada više, ni za sto godina, ni milom ni silom. Zašto? Zato što aistorijske fiksacije nikada ne mogu da uspeju; ali zato mogu da, dok slobodno vilene, učine mnogo zla i štete.
