Šest meseci rata u Ukrajini: Bez kraja na vidiku

Da je neko u zoru 24. februara, kada su prve ruske rakete pale na Ukrajinu, rekao da će taj rat potrajati šest meseci, niko mu u Evropi ne bi poverovao. Prvo ne bi Ukrajinci, i za njih je ta neverica najrazumljivija – onaj kome se rat događa u dvorištu na početku ne shvata da je tako nešto moguće, a onda, refleksno, veruje da će užas brzo prestati. Ne bi ni Rusi koji su rat započeli, po njihovim početnim akcijama očigledno je bilo da su očekivali Blickrig, slom ukrajinske vlasti i brzu pobedu. O ostatku Evrope da ne govorimo, od Drugog svetskog rata nekako se na ovom kontinentu usadilo mišljenje da se ratovi dešavaju samo drugima (i jugoslovensko iskustvo je, iz te perspektive, izgledalo nekako „vanevropski“).

Sa druge strane Atlantika, Amerika je verovatno znala da dolazi dug i iscrpljujući rat, u kome očekuje da će se Rusija ako ne slomiti, onda bar dobro iskrvariti; verovatno je i Kina pretpostavljala da će sukob biti dugoročan, ali se nije oglašavala. Što se tiče Trećeg sveta, u njemu su sigurno mnogi odmah znali, na osnovu bezbroj ličnih iskustava, da ratovi lako počinju, teško se završavaju i dugo traju.

Kako god, šest meseci od početka rata u Ukrajini bilans je porazan, a budućnost deluje mnogo gora, i to ne samo za direktne učesnike, već za čitav svet.

Borbe na istoku i jugu Ukrajine nastavljaju se nesmanjenom žestinom, ljudi ginu, nižu se razaranja. Ukrajinsko rukovodstvo najavljuje borbu do povratka svih okupiranih teritorija, pa i Krima, ali to ne deluje realno ni uz svu stranu pomoć, već je mnogo izvesnija beskrajna borba, mada ionako jedna od najsiromašnijih država Evrope trpi strahovite posledice rata, a zima tek dolazi. Priče u medijima o izbeglicama iz ove zemlje nekako su pale u drugi plan, što ne znači da su problemi miliona ovih ljudi nestali, naprotiv, već da empatija bledi, a da stanovnici država u koje su došli počinju da gunđaju pričajući o svojim problemima, i to će se, protokom vremena, samo pojačavati.

Rusija od svojih ciljeva nema nameru da odustane, ni po koju cenu, samo što je teško reći šta su ti ciljevi sada. Od zauzimanja cele Ukrajine sigurno nema ništa, „denacifikaciju“ niko više ne pominje, trenutno deluje da je zauzimanje juga i istoka zemlje u toku, ali da će i to baš dugo potrajati, a da će cena biti jako velika. No, Rusija sigurno računa da će cena koju će plaćati drugi, najviše Ukrajina i evropske države, biti tolika da će ti drugi prvi popustiti. Jedan cilj je ipak do sada ostvaren, odvajanje Rusije od Evrope gotovo u svakom pogledu, i to na duži rok, obostranim trudom, a čini se da Rusija za to ne mari mnogo, računajući na energetske adute u rukama. Kada već pominjemo energente, sankcije Rusiji su za ovih šest meseci pokazale sav svoj apsurd, Rusi prodaju manje, a zarađuju više zbog skoka cena, pre svega gasa. Što ne znači da sve uvedene sankcije neće teško nauditi Rusiji, ali ne na kratak rok, a rat sigurno neće zaustaviti.

Foto: AP

Što se tiče Evropske unije, konfuzija bi bila najbliža reč koja bi opisala njen dosadašnji odnos prema ukrajinskom ratu. Apsolutna podrška i pomoć Ukrajini i osuda Rusije da (mada ne istog nivoa, zavisno od vezanosti za ruske energente), ali i nekako dečje naivno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, samo da se ne ugrozi udobnost na koju se naviklo; priče o smanjivanju zavisnosti od ruskih energenata koje deluju sumanuto, ne samo zato što su za to potrebne godine, nego i zato što dobar deo evropskog blagostanja počiva na uvozu jeftinih ruskih energenata. A ti energenti em više nisu jeftini, ni iz Rusije ni sa drugih strana, em Rusi ventile mogu da zavrnu kada god požele. Za veći deo sveta koji oduvek grca u siromaštvu evropska kuknjava na sve probleme koje trpi zbog ukrajinskog rata (inflacija, skok cena energenata, hrane, neizvesna zima…) sigurno deluje kao luksuz, ali iz evropske perspektive dugog života u izobilju, ti strahovi su postali realnost i svakodnevnica. A rešenje se nigde ne nazire.

Pomenuti siromašni svet, inače, ni kriv ni dužan trpi najveće posledice ukrajinskog rata, jer se skok cena svega neophodnog za život prvo odrazi na one koji najmanje imaju. Ako se globalna kataklizma nastavi, a hoće, to će pokrenuti još veće talase nesrećnika koji će iz svojih ratovima, glađu i bolestima razorenih afričkih i azijskih država krenuti ka nekom bogatijem mestu. To je proces koji je i ranije već uveliko trajao, ali čini se da je onaj bogatiji deo sveta sada zabavljen samo ukrajinskim ratom i o tome ne razmišlja mnogo.

A što se tiče dobitnika posle šest meseci ukrajinskog rata, deluje da su to još uvek samo Sjedinjene Države. Ukrajinu pomažu, ali u ratu ne učestvuju direktno, Rusija se uputila u nepoznatom pravcu, ali sigurno da će iz svega izaći mnogo slabija, američko prisustvo u Evropi se vratilo na stare grane, proizvodnja i prodaja oružja cvetaju. No, ne treba nikako zaboraviti da bilo šta što se desi u Americi utiče na ostatak sveta, ali i obrnuto, niko nije imun na podrhtavanje temelja poretka kakav je do sada u svetu postojao.

Ako trenutno ima ikakvih pozitivnih vesti u vezi sukoba u Ukrajini, to je da su bar malo utihnule pretnje i priče o upotrebi nuklearnog oružja. Za sada, jer, bez imalo cinizma, rat traje tek šest meseci.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com