Dok je Aleksandar Vučić govorio o mogućnosti ponovnog uvođenja smrtne kazne, D. D, brat osumnjičenog za ubistvo Danke Ilić i sam pod sumnjom da je pomogao u skrivanju tela, preminuo je nasilnom smrću u policijskoj stanici u Boru. Čini se da su mu državni službenici presudili. Nakon nekoliko dana ćutanja, a ceo slučaj bio verovatno bio zataškan da rezultati obdukcije nisu procureli u medije, Više javno tužilaštvo u Zaječaru konačno se oglasilo, najavivši da je podnelo zahtev za supstituciju (izmeštanje) nadležnosti u postupku.
Nivo nepoverenja građana prema državi gotovo je opipljiv. Nažalost, s dobrim razlogom. Čim je stigla vest o smrti D. D. u razgovorima, od mreže X do autobusa i kafića, mnogi su odmah posumnjali da nije umro prirodnom smrću. Kada se ispostavilo da je to tačno, porazno je da je malo ko bio zaista iznenađen. Tu se nije radilo samo o želji za osvetom, čak ni o tome da smo oguglali na različite oblike zla, već da smo nažalost očekivali da država deluje protivdržavno, da oni koji bi trebalo da štite sistem jesu isti oni koji ga podrivaju i ruše.
Izopačen sistem
Šta se desilo u slučaju nestanka, a nažalost, kasnije će se ispostaviti i ubistva, dvogodišnjeg deteta? Medijski pakao gde režimski favoriti objavljuju informacije iz istrage, optužuju članove porodice nestalog deteta i pokušavaju da ih provociraju (deo odgovornosti nesumnjivo snose i čitaoci i gledaoci koji posvećuju pažnju ovakvim sadržajima, klikću i gledaju lešinarenje); više nego upitna komunikacija državnih službenika s javnošću; predsednik države koji prvi objavljuje imena osumnjičenih…
U krajnje izopačenom sistemu, u kome je sve postavljeno naopačke, iznenađujemo se kada se neko u državnim strukturama, u slučaju ubistva deteta, ponaša humano i profesionalno (kao što je bio slučaj sa Bratislavom Gašićem na konferenciji za novinare).
Dokle smo stigli? Roditelji Danke Ilić, nakon što su danima bili razapinjani, sada kada znaju da više neće videti svoju ćerku ne mogu čak ni da je sahrane jer ne znaju gde je telo. Postavlja se pitanje kako će bez tela proteći suđenje, kako će se okarakterisati krivično delo, s obzirom da postoji samo priznanje? Šta ako optuženi budu tvrdili da je to priznanje iznuđeno? Na kraju, i ako je D. D. pomogao bratu u nečemu toliko strašnom da izmiče i shvatanju i rečima, trebalo je za to da odgovara po zakonima ove zemlje.
Saučesništvo države
Pre nešto više od dva meseca, u KPZ „Padinska skela“ ubijen je sedamdesetčetverogodišnji S. B, kojeg su dvadeset dana svakodnevno psihički, fizički i seksualno zlostavljala trojica dvadesetogodišnjaka. Teško je poverovati da policajci nisu znali ništa o tome, da ništa nisu primetili ni lekari, da ništa nisu rekli ni doušnici… Nije li nečinjenje u ovom slučaju takođe oblik saučesništva države?
Ovde nije reč o napadu na policiju – kao i u svakom drugom zanimanju, tamo postoje dobri i ispravni ljudi, već na sistem koji je zavladao državom. Problem je kada psihopate, ma koliko retke bile, osete da imaju moć da postavljaju svoja pravila; problem je kada oni koji žele da se dokažu po svaku cenu veruju da će biti zaštićeni kad počine neko nedelo. Kada sve oko njih vrišti da je dovoljno biti na vlasti ili poznavati nekog uticajnog pa da odgovor na svako nečinjenje nadležnih državnih organa bude “pa šta”. Problem je i što društvo tako brzo zaboravlja.
Da li se zaista sećamo Stanimira B?
