Turski gambit: Tri mačke u džaku
Pokojni Nikola Milošević poredio je dejtonsku Bosnu s tri divlje mačke zatvorene u istom džaku koje neprestano grebu iznutra i tvrdio je da je pitanje dana kada će taj džak poderati. Uzajamna napetost između entiteta još nije dostigla tu silu, ali, ruku na srce, radi se na tome.
Profesor Nenad Kecmanović iznosi, u jednom autorskom tekstu, pretpostavku da su američki ustavni arhitekti poratnu BiH od početka posmatrali kao razvojni projekat po kome „veći entitet“ predstavlja nukleus jedinstvene multikulti države u koju će se postepeno utopiti i RS. Tako je 80 odsto ukupne međunarodne ekonomske pomoći upućeno u Federaciju kako bi to privuklo Srbe da sami poruše međuentitetske granice. „A obaviješteni bošnjački analitičari su najavljivali: osiromašena RS će potrčati pod skute bogatoj Federaciji, poput Istočne Njemačke – Zapadnoj“, piše on.
Ni to se nije dogodilo. Milorad Dodik uspešno upravlja svojim delom Bosne, nakon obilne akvizicije beogradskog „Telekoma“ u tamošnju telefoniju, nešto preko 700 miliona evra, ali i sam otvara granice kapitalu. Mnogi srpski biznismeni planiraju da težište svojih poslovnih aktivnosti tamo presele.
Bosansko pitanje ipak se vratilo na scenu, kao jedno od ključnih pitanja celog regiona. Bez mirne Bosne nema mira na Balkanu, a bez mira na Balkanu i tako dalje…
Sve se, u ovom trenutku, vrti, kao što je za „Politiku“ napisao Đorđe Vukadinović, „oko pokušaja da se pod najrazličitijim izgovorima, a oni su najčešće u vezi sa potrebom prilagođavanja, navodnim, EU standardima i jačanjem centralnih institucija, sprovede derogiranje Dejtonskog sporazuma, Republici Srpskoj oduzme što više ovlašćenja, a od Bosne i Hercegovine napravi što unitarnija država pod dominacijom većinskog, bošnjačkog elementa“.
Pobuna Republike Srpske protiv dalje revizije dejtonskog okvira ove neobične tvorevine došla je za Beograd u vrlo nezgodnom trenutku. Kako zadovoljiti i Brisel od koga se očekuju blagovesti o kandidaturi za članstvo u EU, za šta je aktuelna vlada više nego što je politički pametno vezala svoje izborne šanse, a, s druge strane, ne izdati prekodrinske sunarodnike.
Nakon trilateralnog sastanka sa predsednikom Turske Abdulahom Gulom i
tročlanim Predsedništvom BiH u Karađorđevu, Boris Tadić je ponovio da Srbija u potpunosti poštuje Dejtonski mirovni sporazum kao i teritorijalni integritet svih svojih suseda. Neće se, rekao je predsednik Srbije, mešati u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine. To je očekivano ispuštanje ritualnog diplomatskog zvuka, ali se nadam da Tadić ne misli baš tako.
Srbija je jedan od potpisnika i garanta Dejtonskog sporazuma i takva izjava je bila očekivana, ali to neće umiriti one tri mačke s početka teksta. Ustavno rešenje za Bosnu i Hercegovinu jeste u suštini jedan provizorijum koji je održavan punih 16 godina, ali uz stalnu doradu kojom niko u suštini nije zadovoljan. Srpska strana navodi da je Republika Srpska gubila svoje nadležnosti (u RS su izračunali, čak 56 u odnosu na izvorna dejtonska rešenja), a sa njima i smisao svog postojanja, dok je centralna vlast u BiH, sa tri dogurala do 11 ministarstava i sa 6 na 87 institucija i čak 22.000 zaposlenih.
U beogradskoj čaršiji se s nipodaštavanjem gleda na pitanje bosanske konstitucije i slabo se shvataju razmere sukoba koji tamo permanentno traje. Srpska politička i javna elita je egocentrična i zaneta samo pitanjima iz sopstvenog sokaka – šta je u Patrijaršiji pojeo Toma Nikolić i šta je rekao, povodom toga, ovaj ili onaj – i ne bi bilo prvi put da se takav odnos prema stvarnosti izrodi u zlo širih razmera.
Ovde se radi o tome da se kontroliše proces izmena dejtonskog aranžmana koji verovatno jeste prevaziđen, što nikako ne znači da bi Republika Srpska trebala da bude gubitnik u tim izmenama. Usudio bih se čak da kažem da je sa stanovišta ekonomskih i političkih interesa za Srbiju važnije pitanje Bosne nego Kosova.
Kosovo je, osim mita, gotovo ispražnjeno od drugih sadržaja, a Republika Srpska je ozbiljan faktor u balkansko-evropskim poslovima i ključ stabilnosti i mira u regionu. Ako Turska to shvata, valjalo bi i mi to da shvatimo i da se umešamo, ali ovaj put na konstruktivan način.
Mala sa reklame: Da li je nerad srpski san
Kad sam ja bio mali, onaj ko bi došao u park i pravio se važan s novim biciklom bio je bliži batinama nego što se to danas može naslutiti. Zato mi dođe da izudaram ono dete, ni krivo ni dužno, s reklame jedne banke koje nas svako malo, s televizije i bilborda, pita: „Je l’ i ti imaš svoj stan?“
Još starmala s reklame drži u ruci šoljicu za kafu, valjda u glavi autora reklame, simbol malograđanske situiranosti i kućnog mira, sve u nadi autora i naručioca da će deca da spopadnu roditelje da skoče u najbližu ekspozituru i zaduže se da bi kupili stan. Pa da je lutka u pitanju bilo bi neukusno, a kamoli kad je reč o investiciji o kojoj stotine hiljada ljudi mašta baš zarad svoje dece koja bi volela da im roditelji imaju stan.
Taman se stišala galama oko onog „Megatrendovog“ reklamiranja „paljenja iz zemlje“ kao vrhunca uspeha u životu, a eto nam novog skandala u čarobnom svetu marketinga koji nedostatak dobrih ideja nadoknađuje debelim glupostima.
Svaki dan prolazim pored nekog okruglog kioska na Trgu republike u kome se prodaju listići za Bingo. Kiosk je ukrašen slikama i reklamnim tekstovima. Jedan od njih glasi: „Neću morati ništa da radim sledećih dvadeset godina. Ostvariću srpski san!“
Reč je nagradnoj igri Državne lutrije Srbije koja, eto, nerad poistovećuje sa srpskim snom. To možda, nažalost, jeste tačno, ali je protivno državnim interesima, civilizacijskim standardima i poželjnom kulturnom modelu.
A posle se pitamo zašto nam ide ovako kako nam ide.
Miris svlačionice: Godine i gluposti
Tokom kratke fudbalske karijere otkrio sam specifični smrad u muškim svlačionicama. Sve je tu izmešano: znoj, testosteron, strah, tuga, radost isto tako, para iz kupatila, pobacane štucne i kopačke, gaće i dresovi na sve strane, vlažni peškiri i lepljivi dodiri… Kroz sve to probija se miris nekog asepsola kojim čistačice brišu podove i klupe.
Zaboravljeni miris svlačionice nanjušio sam ponovo kad sam ugledao slavlje Partizanovih igrača nakon pobede u poslednjem derbiju „večitih rivala“ na kome se ponovo pokazalo da je dostojanstvo teže sačuvati u pobedi nego u porazu, što je možda uzrokovano i jakim uticajem svlačioničarskog vonja na aktere događaja.
Video-zapis euforičnog pevanja prostačke navijačke pesme, u čemu je horovođa bio trener fudbalera Partizana, dokazuje činjenicu da pobeda opije čoveka. Posle se vadio na mladost. Čovek ima 37 godina. To dokazuje da čovek nikad nije dovoljno star da ne bi pravio gluposti.
