Sankcije NIS-u u mehuru gospodara neznanja

Aleksandar Vučić je čovek koji je sopstvenu stvarnost nametnuo zajedničkoj stvarnosti i sada nas u svojoj stvarnosti, kao u mehuru u kojem vladaju druga pravila, drugi zakoni, drugi moral i druga logika, drži kao taoce. Otud stvara krize i krizama što ih je sam izazvao upravlja sve dok mu, poput Kosova ili Elektroprivrede Srbije za direktorskog mandata njegovog intimusa Grčić Milorada, dr.sci. za pečenje prasića, takve krize ne izmaknu iz ruku.

Ali u krizama koje nije izazvao sam, poput poplave, ili u neželjenim krizama poput pada nadstrešnice, ne snalazi se nikako. Ista je stvar sa sankcijama Naftnoj industriji Srbije: čovek je potpuno izgubljen. Vučićeve tvrdnje da smo spremni na sankcije, da ima dovoljno zaliha (dovoljno za šta?) i da država zna šta radi, mogu se tumačiti samo u psihoanalitičkom ključu: šta god kaže istina je na suprotnoj strani.

Srbija je savršeno nespremna za sankcije, a država (to jest on lično) nema pojma šta radi. U jednoj izjavi je, čak, primetio da se država (to jest on) ubila od posla od kako su sankcije najavljene, pa dodao: da ne bude kako nismo ništa radili.

Dakle: za sve ovo vreme nisu radili ništa. Nema plana. Nema ideja. Nema ničeg. Osim straha od Putina. Jedino racionalno, čak poželjno rešenje, da neko kupi NIS, gospodar mehurova ni ne razmatra. Jer, zbog čega bi kog đavola ramišljao o onome što je dobro za zemlju? Uostalom, da je uopošte razmišljao politički (a ne lično) ne bismo bili ovde gde smo.

Tvrdoglava stvarnost

Na filozofskoj ravni objašnjenje je čisto: Vučić se održava na vlasti na taj način što zanemaruje i žrtvuje stvarnost, te gradi mehur paralelne stvarnosti koja se saobražava s idejama koje kuljaju direktno iz njegove glave. Dobro, nisu to baš ideje, ali kakogod da nazovemo Vučićeva mentalna pražnjenja ona se suprotstavljaju stvarnosti.

Kada, međutim, stvarnost nahrupi u mehur – a stvarnost je neobično tvrdoglava i, pre ili kasnije, pojavi se onakvom kakva jeste – onda napravi haos. Tamo, dakle, gde je stvarnost u mehuru, gde je mehur stvarnost, naravno da upad „stvarne stvarnosti“ pravi džumbus kod gospodara mehurova. On se u stvarnosti ne snalazi. U stvarnosti je bio niko. U mehuru je nešto. Dok mehur ne prsne.

Tako filozofija.

Šta je, međutim, s politikom?

Slučaj Erdogan

Nikada se Vučić nije bavio politikom kao umećem organizovanja zajednice. On se bavio umećem organizovanja sebe i svojih saradnika, a na račun zajednice. Politika, na primer, podrazumeva sklapanje saveza sa drugim zemljama, saradnju, sprovođenje zajedničkih projekata. Na taj način stvaraju se politički prijatelji.

U svom dubokom neznanju, međutim, i ignorisanju stvarnosti (gospodar mehurova ne zna čak ni kako se valja ponašati na sednici skupštine Ujedinjenih nacija, pa je počeo da govori i pre nego što se proceduralno obratio predsedavajućem, što je ozbiljan gaf) on je Srbiju vešto izolovao od, otprilike, čitavog sveta. Evo se neki dan silno potresao što je njegov kućni prijatelj Erdogan, koji ga zove telefonom čak i kad načuje da je neko od njegovih, to jest Vučićevih, dobio kijavicu – takav je to domaćin i prijatelj, uskliknuo je Vučič lično – dakle i takav mu je prijatelj zario nož u leđa i prodao Kosovu dronove (a ne njemu). I sad je Erdogan odjednom zlikovac i Turčin.

Ljubakanje s Makronom

Život u mehuru, neznanje i ignorisanje stvarnosti ima cenu koju gospodar mehurova sve teže servisira. Otud i krah njegove sumanute spoljne politika koja, međutim, nije bila politika. Iako je gotovo nemoguće zaviriti u Vučićevu glavu – a i kome bi se tako nešto smelo preporučiti – ipak bi bilo zabavno videti da li se on, gospodar mehurova, zaista osetio ponosnim dok se, onomad, dva puta dnevno cmakao s Makronom? Da li je on zaista poverovao da bi neko poput Makrona uopšte opštio s njim, da on, Vučić, to opštenje nije papreno platio? To jest mi građani smo papreno platitli Vučićevo ljubakanje, u vidu onih francuskih aviona.

Gospodar mehurova, u svom dubokom neznanju, duboko veruje da je politika čist interes. Pa koliko interesa toliko i pijanih poljubaca dnevno. Jeste politika interes, ali samo do granice koju postavlja odgovornost prema zemlji koju političar predstavlja. Ovaj, međutim, ne zna ništa, pa ni šta je odgovornost. Ništa on nije naučio od Borisa Tadića koji je Sarajevu, svojevremeno, pomogao da se usred zime ne smrznu. A i zašto bi išta učio bilo od koga kada već sve zna i kada je, da se zadržimo na Sarajevu, početkom devedesetih aktivno radio na smrzavanju Sarajlija. Postoje različite vrste interesa, ali Vučić to ne zna.

Uostalom, da je ikada išta znao, ne bi odveo Srbiju u propast.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!