Dok Aleksandar Vučić sanja o „srpskom svetu“, Vladimir Putin ruski svet stvara. Srbija nema nuklerano oružje i ne može da opkoli ono što smatra svojim sa 200.000 vojnika i odgovrajućom ratnom tehnikom.
Pošto su Hrvatska i Crna Gora članice NATO-a, a Kosovo sa Bondstilom čvrsto u rukama Albanaca, u fokusu „srpskog sveta“ je Republika Srpska, koja bi rado proglasila nezavisnost kao samoproglašene narodne republike Lugansk i Donjeck, a Srbija bi tu nezavisnost rado priznala. U tom bi slučaju RTS prikazivao slavlje i vatromet u Banjoj Luci, kao što je ruska TV RT prikazivala vatromet i slavlje u Donjecku i Lugansku nakon što je Putin priznao njihovu nezavisnost. Bosna i Hercegovina nije članica NATO-a. Ali, ni Srbija nije Rusija.
Mnogi Srbi imaju razumevanja za ruski svet Vladimira Putina, za konačno priznanje nezavisnosti republika Lugansk i Donjeck – u srpskoj kolektivnoj svesti duboko su ukorenjene nepregledne kolone srpskih izbeglica iz Hrvatske i paljenje pravoslavnih svetinja na Kosovu, poraz u jugoslovenskom ratu koji je bio neminovan kada su se SAD i NATO, uopšte Zapad, umešali u konflikt protiv srpskih aspiracija, a slaba Rusija Borisa Jeljcina posle raspada SSSR to nemoćno posmatrala.
Aneksiju Krima, naoružavanje i logističku pomoć proruskim separatistima, pa priznanje republika Lugansk i Donjeck, postepeno rasparčavanje Ukrajine, koja je za Putina komunistička, Lenjinova tvorevina koju su potom Staljin i Hruščov širili na račun Rusije, a sve to pred očima nemoćnog i preneraženog Zapada, mnogi Srbi sa osećanjem zluradosti posmatraju kao odmazdu za sve što je Zapad sa SAD na čelu radio Srbiji po raspadu SFRJ.
Sa 190.000 vojnika (najnoviji američki podaci) raspoređenih duž ukrajinskih granica sa svom potrebnom ratnom tehnikom i logistikom za invaziju, Putin na očigled celog sveta sa Ukrajinom može da se igra kao mačka sa ulovljenim mišem: može da pošalje „mirovne trupe“ u novostvorene proruske nezavisne republike i obezbedi granicu razdvajanja sa ostatkom Ukrajine; može da proširi pojas razdvajanja, čisto reda radi; može da uspostavi kopneni pojas između već formalno anektiranog Krima i Donbasa; može da naredi invaziju na Kijev i uspostavi proruski režim.
Putin širi Rusiju na zapad.
I niko ne može da ga spreči. To je sila koju demonstrira, novi ruski car koji je povratio snagu izgubljenu raspadom sovejteskog carstva. Poruka Putina Zapadu je: rekao sam vam da neću da se NATO širi na istok, rakao sam vam da maknete rakete iz ruskog dometa, nećete da slušate, vidite šta ja mogu da uradim.
Za sve to ovaj državni vrh Srbije koji je propovedao srpske granice na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica ima i te kako razumevanja, a i mnogi građani Srbije, jer „nije nas Rusija, nego nas je NATO bombardovao“.
S tim što Rusija sada Ukrajini radi što je Zapad činio Sbiji u slučaju Kosova – na silu otima deo po deo ukrajinske teritorije, jer pravo jačeg je iznad međunarodnog prava. Tu se krije nelogičnost u osećanju simpatizera Putinove ukrajinske politike. To je i pokazatelj politike duplih standarda Zapada. A što se istorijske argumentacije tiče, sa njom je kao sa statistikom, marksizmom ili Svetim pismom: svako će da se posluži kako mu odgovara da potkrepi svoj stav.
Jaz između Zapada i Rusije je od nedelje uveče beskonačno dublji i širi, nego što je bio dan ranije. Putin je de fakto već izvršenom invazijom na deo ukrajinske teritorije stavio tačku na podelu jednog dela hemisfere na Istok i Zapad, to jest, bez obzira na umetnički dojam o nastupu u globalnoj politici, na autokratiju i demokratiju. U zahuktalom sudaru sila od Srbije će se zahtevati da odabere stranu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
