Stvarno nije lako novom ministru kulture Ivanu Tasovcu: svako živ i poluživ nešto od njega očekuje, traži i zahteva, i teško se više razabrati u tom pletivu protivurečnih smatranja i ukazivanja tzv. javnosti. Ipak, mislim da nema sumnje da je šampion nedelje, ako ne i meseca, građanin Anđelković Dragomir – za neupućene: relativno novi srpski politički mislilac pečatovsko-vidovdanske provenijencije – koji od Tasovac Ivana zahteva ni manje ni više nego da tzv. nacionalne penzije liši uglednog književnika Ćosića, ne onog koji je napisao Deobe, nego onog koji je opisao Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji. Dakle, Boru. Nešto sumnjam da je Tasovac uopšte nadležan za takve stvari, ali nije to uopšte najvažnije u celoj priči, a ne verujem ni da Anđelković stvarno očekuje da njegova plemenita patriotska inicijativa „urodi plodom“ – pre će biti da je naprosto još jednom hteo da se preporuči kao ovlašćeni javni merač postotka patriotizma u krvi po glavi stanovnika.
Naime, šta je u pitanju? Famozne „nacionalne penzije“ dodeljuju se „istaknutim stvaraocima koji su zadužili našu kulturu“, pa bi neupućen neko mogao da pomisli da je Anđelković nakon temeljitog naučnoistraživačkog bavljenja opusom Ćosić Bore došao do utemeljenog zaključka da se radi o sasvim neistaknutom stvaraocu koji nije ničim zadužio literaturu i kulturu svog jezika, naroda i zemlje. Kad ono, međutim: nije to, nego je Ćosić jedared davno davao neki intervju, pa je tom prilikom dao neku izjavu koja da je antipatriotska, pa da se zbog te izjave Ćosića valjda ima ritualno ispisati iz reda dostojnih da ponesu bilo kakvu čast koja nosi pridev „nacionalna“. Eh da, tako su to radili i tobožnji Anđelkovićevi ideološki antipodi, komunisti iz njihove boljševičke faze, neposredno nakon Onog rata: možda si ti, druže, veliki umetnik ili naučnik, ali ko te pita za to, nego da vidimo mi kako si se ti držao pred klasnim neprijateljem, stranim zavojevačem i domaćim izdajnicima? I cap – ode glava! Ili bar penzija.
Ima u Anđelkovića mudrovanju (objavljenom u Politici) vaistinu smehotresnih momenata, poput onoga kada kidisanje na Ćosićevu nezasluženu penziju dodatno „armira“ šarmantnim argumentom kako taj Ćosić voli da kaže kako je „rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu“, i da zašto da „mi“ sad dajemo nacpenz nekome ko veli da nam je umro, jednom nacionalnom mrcu, takoreći… E sad, svako iole upućen u okolnosti, i istorijske i Ćosićeve lične i intelektualne, dobro će razumeti tu piščevu metaforu o umiranju, ali komesarluk metafore ne voli niti namerava da ih odgoneta. Meni je sve ovo dodatno smešno jer sam – ne jednačeći se sa Ćosićem – nekoliko puta varirao njegov iskaz primenivši ga ne sebe, obično ovako: „rođen u Skoplju, umro u Zagrebu, živi u Zemunu/Novom Sadu“. Iste smo mračne godine Ćosić i ja „umrli“ u dva različita grada, i meni je odlično poznato o kojoj i kakvoj smrti pisac govori, kao i o tome da života ipak ima ili ga može biti i posle smrti; sad samo čekam da neki zagrebački Anđelković javno preporuči da se meni zatvore kapije „dobrostivog grada Zagreba“ (Simo Mraović) jer da sam ja njemu ionako javno umro pa da šta onda ima tamo da se muvam, pa još i da nešto pišem i objavljujem (i zarađujem, bogte!), nego da eventualno mogu da se krećem jedino po gradskom groblju Mirogoju, a i to samo noću…
Razvila se u Politici ovim povodom zanimljiva polemika između Anđelkovića i Ivana Milenkovića, pa je Anđelković u svom prvom utuku izbetonirao svoju argumentaciju i primerom velikog norveškog pisca Knuta Hamsuna koji je, je li, bio simpatizer i aktivni kolaboracionista sa nacističkom Nemačkom (okupatorkom svoje zemlje), zbog čega je – bez obzira na nespornu književnu veličinu – posle rata bio izložen raznim formama javnog prezira, a bogme je trpeo i neku vrstu oficijelnih sankcija. Pa bi, ko biva, i mi trebalo da se lepo ugledamo na prosvećene Norvežane i da ishamsuniramo Ćosića Boru, a ne još i da ga častimo iz „nacionalnog“ džepa…
Šta je nevolja s ovom paralelom? Oh, pa ništa, osim što pokazuje koliko nereflektovani, „normalizovani“, samopodrazumevajući, biligovski (Majkl Bilig) banalni nacionalizam ništa ne razume jer posmatra samog sebe kao nešto „prirodno“, predideološko, nešto što sebe ni ne mora da definiše. U opasno jednostavnom anđelkovićevskom svetu Hamsun figurira kao trivijalni „nepatriota“ jer je kao ne-Nemac podržao „nemačku“ vlast. To dakako jeste jedan od aspekata njegovog ponašanja, ali nipošto glavni i nipošto onaj koji je najzaslužniji za odijum koji je izazvao i u Norveškoj i daleko izvan nje: ključno je to što se radilo o zločinačkoj, genocidnoj, nacističkoj ideologiji i praksi koju je Hamsun ovako ili onako podržao, a ne u tome što je ona nemačka, dakle, „ne-norveška“. Uzmimo neki obrnut primer, recimo onaj najnotorniji, Tomasa Mana: on je, kao Nemac „sa dna kace“, rat proveo u SAD, koje su ratovale protiv Hitlerovog Rajha, i još je odande, preko radija, bodro pozivao na vojno slamanje nacističke vladavine nad Nemačkom i okupiranom Evropom! Može li se uopšte biti grđi „antipatriota“ po anđelkovićevskim kriterijumima?! Pa ipak, u demokratskoj Nemačkoj nema nikakvog „odijuma“ prema Manu, osim naravno među (javnim i prikrivenim) neonacistima, što je sasvim prirodno.
Eh, čudo vam je taj javni, demonstrativni patriotizam. Sve taj zna osim da konsekventno misli i suvislo piše na svom jeziku, valjda zato što i s jezikom i s mišljenjem razvija samo platonsku ljubav, a i to jedva, ko od bede.
