Svašta se izdogađalo otkad me nije bilo na kolumnističkom požarstvu na isturenoj koti „Nuspojave“; doduše, većina toga spada u onaj folder „sve se menja da bi sve ostalo isto“, što će reći da je događanje tu tek prividna stvar, virtuelni spektakluk, larma i dim koji imaju prikriti jedno fundamentalno šlajfovanje u mestu. Ko je rekao „Jarinje“?! Kako god, bilo je tu ipak ponešto da se probere, a što je na radost kolumnističkome srcu…
Evo, recimo, onaj klasno-interesni sukob „malinara“ i „trubača“, kojem, rekao bih, nije posvećeno dovoljno pažnje. Siže, pretpostavljam, znate: uzgajivači malina digli svoju rutinsku, svakosezonsku Bunu Na Dahije zahtevajući od države, Vlade, Skupštine, Tadića, Obame, Henrija VI, Marka Somborca, Maje Odžaklijevske, Čaka Norisa, Darta Vejdera, Boga, svemira ili ko zna već koga i čega da narede da otkupna cena njihove voćke na tržištu bude baš onakva kakva bi se njima dopala, te zapretili da će tim povodom da blokiraju puteve po zapadnoj Srbiji, ako im navedene i nenavedene adrese ne udovolje. Kad, ne lezi vraže: ustadoše organizatori nečega što se kadgod zvalo Dragačevski sabor trubača, a sad više nema (tj. još nema) ime koje bi ga u potpunosti sagledalo i predstavilo, i rekoše kroz škrgut zuba da je malinarima bolje da se ne igraju glavom, jerbo će teško nastradati onaj ko bi sprečio Srbiju, svet i univerzum da se okupe u Dragačevu, i haj-nehajno potroše izvesnu količinu vaskolikih valuta na svadbarski kupus, krmeće i volujsko pečenje, vrućeg pivkana, ledenu rakiju i limenu glazbu. Srećom, na kraju je sve prošlo mirno, koliko shvatam, zato što su malinari ustuknuli, shvativši da ipak nemaju tolike rogove da se nadbadaju s ovim razljućenim đavolom; uostalom, i oni su naš svet, vole bre i oni kad pomaxnitala limarija ožeže pravo u vugla…
Kako god, u tom sam sukobu blaženo neutralan. Maline i ostale kupine ič ne volim, a način na koji se u Guči (kao metafori) muči i sakati truba – taj divni, plemeniti instrument – ispunjava me užasom koji se stepenuje od lagane nervoze do fizičke mučnine. Ali, to sad nema veze: neko voli popa, neko popadiju. Činjenica je da su se i malinari i trubisti (sorry, nešto u meni mi ne da da ih zovem trubačima; jbg, Keni Viler je trubač, ili Duško Gojković, na kraju krajeva) nekako nametnuli kao „simboli“ zapadne Srbije, a da bar oni potonji imaju i mnogo šire pretenzije, što im i uspeva, kao klasičan primer naknadnog „izmišljanja tradicije“. Kadli, eto ti ga, izgleda da i „simboli“ jednog te istog mogu međusobno da se zakrve. Pa naravno da mogu: sve što je potrebno jeste da im se interesi (ili barem „loša“ interpretacija istih) direktno sukobe. To odmah zamiriše na nevolju. E, zato postoje zakon i država: da sve raznolike, pa i međusobno čeono suprotstavljene interese u društvu ne zatomljuje – to je, uostalom, nemoguće; na promašenosti tog socijalnog inženjeringa je pao socijalizam – nego da ih slobodno artikuliše i potom traži, pa kad treba čak i nameće, održivi međusobni kompromis u skladu sa onom hašekovskom „strankom umerenog napretka u granicama zakona“.
Dobro, ali šta mene tako fascinira u svemu tome? Upravo to što smo prisustvovali ovde još prilično retkoj pojavi: vidljivom, artikulisanom, konkretnom, čak personalizovanom srazu interesnih grupa, a da ni jedna od njih nije ova ili ona politička stranka, „vlast“ i „opozicija“, ili barem „gazde“ i „radnici“, „Srbi“ i „nesrbi“ i već sve to iz jednog dosta oveštalog repertoara, koji odavno ni izdaleka ne može da izrazi svu složenost (bilo kojeg) društva. Jedni su procenili da im je u partikularnom, grupnom (recimo – cehovskom) interesu da prave belaj blokirajući puteve, drugi su procenili da je to, u ovim okolnostima, direktno pljuvanje u njihov tanjir. I jedni i drugi su na svoj način „u pravu“, mada je jasno da je interes ovih potonjih, u konkretnom slučaju, daleko bliži nekom preseku koji nazivamo „opšti društveni interes“, kakav je nesumnjivo interes za prohodnošću puteva i slobodnim kolanjem ljudi i robe. Nekom drugom prilikom biće drugačije.
Sada skačemo na nešto sasvim drugačije. Nikolić Tomislav, onako produhovljen od štrajka glađu, žeđu i pameću, predlaže da se famozna dilema „Kosovo ili Evropska unija“, pred kojom se tobože Srbija nalazi, razreši na referendumu, jer je to stvar, bre, epohalna i suštinska i identitetska, ne može to politička klasa sama za i od sebe da odvaga i odluči. Ideja je, s jedne strane, besmislena i čak idiotska. Izbori i postoje u pluralističkom sistemu zato da se na njima određuju strateški pravci kretanja društva. Pa opet, nekako ni sve te negativne reakcije iz ostatka političke klase na Nikolićev predlog nisu baš čiste, ni principijelne, ni preterano inteligentne. Jasna je stvar da Nikolić u neku ruku nastoji da transferiše odgovornost za strahovit „kosovski“ kukavičluk političke klase na „ceo narod“ (što bi „narod“, znajući ga, i prihvatio, ali bi time samo bio još teže unesrećen), čime zapravo brani ne samo lični i stranački, nego zapravo i celokupni „klasni“ interes, mada po nerazumno visokoj ceni, koju bismo svi solidarno platili. Na drugoj strani, njegovi oponenti, što iz vlasti što iz ostatka opozicije, ne nude nikakvu suvislu alternativu: referendum im ne valja, ali im ne valja ni ideja da politička klasa obavi ono što mora, i što će kad-tad neko već obaviti. Dakle, šta je uopšte njihova ideja? Status kvo, beskrajno truljenje, večito ponavljanje jalovih mantri, bilo u „reformističkom“ deesovskom, ili u konzervativno-fundamentalističkom deesesovskom tonalitetu. Opet, dakle, imamo posla sa suprotstavljenim interesima, osim što politička klasa takoreći unisono bira da ih čak ni ne artikuliše, a kamoli da ih nekako razreši. U tom smislu, ispada da čak i u Guči, tokom sabora, oko tri izjutra, ima više pameti i, da prostite, vizije, nego po svim našim političkim salonima iz kruga dvojke.
