Iako sam zakleta pristalica složenosti stvari, ljudi i pojava, ponekad i ja moram da se predam i da priznam da ima i stvari koje umeju da budu neverovatno jednostavne, jednodimenzionalne, prostije od klot pasulja (koji i nije tako prost). Recimo, ako primetite da se Emir Kusturica i tzv. Bora Čorba gorljivo zalažu za nešto, slobodno budite protiv toga „na neviđeno“; i obrnuto, ako se oni bune i ibrete zbog nečega, znajte da je to nešto što je vredno i što zaslužuje odbranu i zaštitu. Još ako se na listi uzibrećenih, iznenagjenih i uvregjenih nađu i drugi, a srodni vejači ovejane suštine poput nekad perspektivnog marksističkog mislioca iz Komiteta, druga Antonića, ili barda Matije, ili dirljivo nadobudnog, ofrlje hristijanizovanog zalutalog metka Reljića, na svoj jedinstven način neodoljivog urnebesnika Đurkovića, više puta na Kosovu poginulog Kovića i ostalih neizbežnih Brborića sa ili bez Bobića, a možda i Mojsilovića, onda je sve utoliko jasnije.
Evo, samo u poslednjih mesec-dva, te otprilike devedeset i dve osobe, koje ponekad nakvasaju i na otprilike dvesta dvanaest osoba (mnogi od njih su, naime, brojčano dosta nestabilni pa se manifestuju i u singularu i u pluralu i u nejasnim međuvarijantama, što zli jezici mešaju sa neubrojivošću), ali su uvek i nepogrešivo predvođene gore spomenutim Nesumnjivim licima – a naročito onom dvojicom sa vrha – stigle su da se pobune i protiv zle NIN-ove nagrade sa sve njenim satanističko-masonsko-sorosovsko-biciklističkim žirijem (a i aktuelnog laureata, koji je kanda tajna veza domaćih žirista i uvoznih imperijalista sa opakom sektom biciklista), i protiv predsednika SANU koji da je, je li, lično i iz niskih pobuda „prodao naše Kosovo“, sve sa Metohijom, grupi maskiranih arnautskih putujućih trgovaca za neoporezovani iznos od trideset srebrnjaka i sakrio ih u bisage (srebrnjake, ne Arnaute) pa se sad pravi nevešt, i evo baš pre koji dan, protiv predloga Zakona o istopolnim zajednicama.
A stvarno, kad pogledaš, čemu sve to? U čemu je njihov problem? Niti bi ikada na svetu mogao postojati takav NIN ov žiri koji bi Kusturici ili Čorbi dodelio nagradu za roman pa sve i da ga lično Reljić imenuje (kao što ga je vaktile i imenovao, mada o književnosti ne zna bitno više od Marjana Rističevića, ali to sadašnjim „borcima za kompetentnost“ odnekud nije smetalo), niti bi zamlaćenim Kovićima i Đur-Kovićima stvarno i materijalno Kosovo ikada za bilo šta zatrebalo niti bi znali šta s njim uopšte da počnu kad bi im nekom uvrnutom metafizičkom greškom palo u krilo, niti bilo kojem od navedenih i nenavedenih bilo kakve „istopolne zajednice“, ili zakoni o njima, na bilo koji način kvare živote i priključenija. Što bi lepo rekla nadležna gospođa ministarka Čomić Gordana, „ako vam se ne sviđa istopolna zajednica, nemojte živeti u njoj“. As simple as that. A čovek bi, osluškujući ovo nadizanje moralne panike, pomislio da je zli „homoseksualni lobi“, udružen s NIN-ovim žirijem, predsednikom SANU, Džordžom Sorosom, Eltonom Džonom i Pepeom le Tvorom bio rešio da primora, šta znam, Čorbu i Kustu, ili Antonića i Reljića, da ubuduće žive u „istopolnoj zajednici“, a valjda i da u tom svojstvu usvajaju decu. Što, kunem vam se, nikome nije bilo ni na kraj pameti, ako ništa drugo onda zato što niko ne bi mogao nešto tako strašno da poželi deci!
Hajde da se sad malo uozbiljimo, mada to nije lako, jer urnebesno (zapravo: urnedesno) društvo kojim se bavim čoveka prosto tera na šalu-komiku. Ali, to što su urnebesni, a mnogi od njih i mrakobesni, ne znači ni da su neuticajni ni da su bezopasni. Ono što mene ispunjava nekom pomalo morbidnom radoznalošću jeste pitanje šta ti ljudi zapravo hoće, ili: kako bi uopšte trebalo da izgleda društvo krojeno po njihovoj meri? Manimo se nekih (anti)utopijskih scenarija, mislim na sasvim opipljive i konkretne oblike društvenog organizovanja i na dominantne kulturne obrasce, na uzore iz društvene memorije, na nešto što nam je svima iskustveno blisko, što znamo i pamtimo iz sopstvenog života. I mislim da sam vremenski i prostorno dosta precizno locirao prilike u kojima su bili najsrećniji, i koje bi rado perpetuirali do u lošu beskonačnost. Bila je to Srbija negde od 1988-89. pa do kraja 1990. ili 1991.
Šta su osnovna svojstva te Srbije, koji su njeni političko-kulturno-identitarni obrisi? Socijalistička (leva, solidaristička, internacionalistička) paradigma upravo je odbačena; ali, za razliku od okolnog sveta, Srbija odbacuje i liberalno-demokratsku paradigmu (previše „individualistička“, „otuđena“, dekadentna, „ne-naša“…), a umesto ovih dveju rađa se nerazaznatljiva melasa sastavljena od okrajaka i otpadaka „banalnog nacionalizma“ (Majkl Bilig), rashristijanizovane i tribalizovane parareligioznosti, isprazne testosteronske ratobornosti, i u odavno obesmišljene rituale užljebljene patrijarhalnosti. Suma sumarum: čista propast, jalovo ništa koje proizvodi zatvoreni krug nesreće. U toj i takvoj Srbiji (dakle: u najgoroj Srbiji od svih Srbija kakve su postojale, a da je Srbija sama o sebi odlučivala) ovoj je sorti bilo najbolje; za njom žale kao za izgubljenim rajem. I to je ono što njih žulja, a ne endorfini i kontraendorfini, istopolne i polnoiste zajednice. Utoliko su stvari zaista osvežavajuće jednostavne: mera njihove frustriranosti i besa mera je emancipacije Srbije od sopstvene bede i nesreće.
