Rat u Sloveniji: Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo

Osamdesetih godina prošlog veka regruti su u Jugoslovensku narodnu armiju stizali mahom posle završetka srednje škole. Većini se u vojsku nije išlo, ko još sa osamnaest ili devetnaest godina dobrovoljno troši godinu ili petnaest meseci života u uniformi, ali kolektivni generacijski odlazak je stvari činio donekle lakšim. Osim toga, prema vojsci se osećala neka vrsta strahopoštovanja, učilo se da je to sila sa kojom nema šale, sposobna da se svakome suprotstavi i spolja i iznutra, pa je retkima uopšte i padalo na pamet da pokušaju da izbegnu „služenje narodu“. Većina je tokom nošenja uniforme shvatala da je mit o na sve spremnoj armiji prazan propagandni balon, i da je JNA mastodont na klimavim nogama. „Ne dao bog da nas neko napadne“, bio je najčešći rezime vojničkih dana, ali uteha je bila da se rat ionako događa samo nekom drugom, u televizijskim vestima i novinskim izveštajima iz dalekih afričkih i azijskih zemalja. Onda su došla čudna vremena, neki su počeli da pevaju „Nije mala, tri put’ ratovala, i opet će ako bog da sreće“, drugi da im odobravaju, pa je početkom devedesetih prizivana sreća zakucala na vrata. Ispostavilo se kasnije da oni koji su rat prizivali nisu mislili da lično u njemu učestvuju, ali to je već neka druga priča.

Slovenija_rat_02

BAHRUDIN: Krajem juna 1991. godine, negde na liniji vatre na Krakovskem Gozdu u Sloveniji, zabiti čije ime nešto znači još samo slovenačkim veteranima rata za nezavisnost, novinar Jutela Ivica Puljić intervjuiše vojnika JNA. Vojnik dečijeg lica leži usred šume. „Kakvo je stanje?“, pita reporter. „Jebeno, eto kakvo“, odgovara vojnik. Dok priča, nervozno čupka lišće sa okolnih grana i baca ga svuda oko sebe. Na pitanje da li zna protiv koga se bore, kaže: „Otkud znam, samo znam da pucaju na nas i ništa više. Pucaju ovi teritorijalci, jebi ga, ko će drugi.“ „Znate li zbog čega se vodi ovaj rat, ova bitka?“ „Ma otkud znam. Kol’ko ja kužim to, oni kao hoće da se otcepljuju a mi im kao ne damo. U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu i ništa više“, odgovorio je Bahrudin Kaletović, devetnaestogodišnjak iz Tuzle, i ušao u kolektivno sećanje svih pripadnika južnoslovenskih naroda koji su te večeri gledali Yutelov prilog sa slovenačkog ratišta.

Olakšavajući smeh je širom bivše Jugoslavije propratio ove reči, verovatno iz potrebe da se usred ludila u koji je zemlja tonula nađe nešto normalno, ali malo ko nije bio svestan da je to smeh na stratištu koji je zastajao u grlu. U nastavku razgovora na pitanje šta i kako dalje, da li će se vojska boriti, Bahrudin očajno i besno kaže: „Šta ima da mislim, samo živ da ostanem… Znaš, care, bio si u vojsci, znaš kako je. Šta ti kaže, radiš. A nijedan oficir nije poginuo, sve moji jarani poginuli…“ Bahrudin priča da su tog jutra poginula dvojica njegovih drugova. „A i onaj treći što je bio ranjen umro… Pa umro… Pa da.“ U tom „pa umro“ bili su sabrani sav očaj i strah mladića suočenih sa smrću koja je kosila oko njih, koju su do tada viđali samo u ratnim filmovima. „Svi molimo boga da se ovo završi jednom, da se živi vratimo svojim kućama. Ja ne znam šta u mene stara sad… Samo staroj da kažem da sam živ i zdrav… Ako bog da da ću se vratiti, ništa više, eto… Samo to“, priča Bahrudin u mikrofon. On je inače u to vreme bio „iskusan“ vojnik koji je preturio preko glave veći deo vojnog roka, desetar kome su na brigu bila poverena i tri mlada vojnika koja su u vojsku tek došla.

ŠTA JE BILO POSLE: Bahrudinov stric Tajib Kaletović u telefonskom razgovoru za „Vreme“ kaže da je Bahrudin u Sloveniji zarobljen, ali da je odnos prema zarobljenim vojnicima bio korektan, da su ljudi bili ljubazni, hrana dobra. „Evo sviram gitaru, ništa ne brinite“, rekao je tada roditeljima telefonom. Nešto kasnije, zarobljeni vojnici su dobili civilnu odeću i pušteni su da se vrate kućama. Posle nekoliko dana odmora, i Bahrudin i ostali vojnici su dobili pozive da se jave u JNA da bi doslužili ostatak vojnog roka. „General Janković obećao je da oni neće ići iz Druge armijske oblasti, ali nismo znali kolika je ta Druga oblast“, kaže Tajib Kaletović. Vojnici su iz Tuzle prebačeni u Hrvatsku, u Đakovo. Tajib Kaletović kaže da je Bahrudin sa celom jedinicom i u Đakovu zarobljen pa posle toga pušten, dok je u jednom tekstu u Nedeljnom dnevniku iz 1997. godine navedeno da je Bahrudin svirao u vojničkom orkestru, pa zbog toga nije bio na samoj liniji fronta u Hrvatskoj, a da se konačno „skinuo“ 29. novembra 1991. godine, na Dan republike koja tada već nije postojala.

Početkom 1991. godine komentator „Njusvika“ napisao je da „Jugosloveni proizvode više istorije nego što mogu sami da potroše“. Bahrudin Kaletović je na kraju čuvenog snimka iz 1991. godine molio: „Apelujte preko svih medija, televizije, novina, radija da se ovo smiri, da nas povuku. Oni kažu da mi nećemo da se povučemo… Evo mi ginemo da se povučemo, da se vratimo nazad u kasarnu, da nas puste.“ Vojska se povukla iz Slovenije, ali rat se nastavio prvo u Hrvatskoj, potom u Bosni. Za Bahrudina, koga je televizijski prilog proslavio širom ondašnje Jugoslavije, pričalo se je da je poginuo u ratu u Bosni. U pomenutom intervjuu iz decembra 1997. navedeno je da se Bahrudin po početku rata u Bosni prijavio u rezervni policijski sastav, odakle je demobilisan 24. aprila 1996. „Bio sam vezista, često na prvoj liniji fronta, tamo sam video pravi pakao“, kaže Bahrudin u tom intervjuu. „Posle svega što sam doživeo, ono u Sloveniji je bio mačji kašalj.“ U istom intervjuu kaže i da je za njega „Titova Juga bila država po pravoj meri… Ovo sve sada je za mene pretesno…“

„Bahrudin je bio vedrog duha, dobronameran, nije nikome mislio zlo, bio je pun života“, priča Tajib Kaletović. „Sanjao je da će biti muzičar, svirao je gitaru. Oženio se i 1993. godine dobio ćerku Esmeraldu.“ Sin Damir rodio mu se 1998. godine. Bahrudin je u to vreme svirao sa svojom grupom u Zagrebu, i vratio se u Tuzlu da vidi sina. „Pošao je uveče kolima tu blizu, samo da odnese pare koje je njegov prijatelj poslao roditeljima. I poginuo je u tim kolima.“ Njegova tadašnja supruga se kasnije ponovo udala, Tajib kaže da je o tome prvo razgovarala sa Bahrudinovim roditeljima, i sa decom sada živi u Austriji. Bahrudinova sestra živi u Švajcarskoj, otac, ratni vojni invalid, još uvek je u Tuzli.

SEĆANJA I KOMENTARI: Na Jutjubu je nekoliko snimaka razgovora sa Bahrudinom iz 1991. godine. „Zamisli samo da je mesec dana pre ovoga možda sedeo u kafiću, pio kafu i pričao sa društvom gde će na more. Ili možda da skoknu do Italije, na vikend, iz zezanja“, kaže jedan od komentatora. Mnogo je onih koji se pronalaze u Bahrudinovim rečima i koji kažu da ne postoji jača scena iz svih nesrećnih jugoslovenskih ratova. Javljaju se i oni mlađi, kojima je rat takođe obeležio život. „Odrastali smo bez oca koji se iz rata vratio sa invalidnošću i frustracijom koju i dan-danas leči na nama“, kaže jedan od njih. Nažalost, u mračnim budžacima interneta još uvek se ispod tog snimka razračunavaju i bečki konjušari, belogardejci, komunjare, južni cigani…

Desetodnevni slovenački rat bio je samo prva epizoda u krvavoj seriji jugoslovenskih ratova. U njemu su poginula 44 vojnika JNA, uglavnom mlađih od 20 godina, a ranjeno je oko 180. Neki podaci kažu da je na slovenačkoj strani bilo trinaest žrtava. U poređenju sa paklom koji je tek dolazio, moglo bi se reći da je ovaj rat bio kratak, niskog intenziteta, sa relativno malo žrtava. Možda i zbog onoga što u emisiji Bi-Bi-Sija, a zatim i u knjizi Smrt Jugoslavije tvrde Lora Silber i Alan Litl, koji kažu da su se Milošević i Kučan dogovorili o odlasku Slovenije iz Jugoslavije. Taj odlazak je ozvaničio mali, prljavi rat, koji se danas najmanje pominje od svih sukoba koji su pratili raspad Jugoslavije.

Slovenija, danas članica EU i najnaprednija država nastala na ruševinama bivše SFRJ, i danas ističe herojsku pobedu izvojevanu protiv JNA, slovenački ratni veterani obeležavaju slavne dane, ali reklo bi se da sve te proslave i pominjanja rata nisu ni blizu tako gromoglasni kao po ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. Možda zbog poslovičnog gledanja u budućnost pre nego u prošlost, možda zbog pomenutih dogovora, možda zbog priloga poput onog austrijske televizije ORF, emitovanog marta 2006. godine. U tom prilogu se govori o ubistvu trojice vojnika JNA na graničnom prelazu kod karaule Holmec 27. juna 1991. Vojnici su pokušali da se predaju držeći u rukama beli čaršav, ali su ubijeni. Slovenačke vlasti su nazvale snimak falsifikatom i negirale da su za vreme rata za nezavisnost počinjeni bilo kakvi ratni zločini od strane Teritorijalne odbrane Slovenije. Tadašnji šef kriminalističke ekipe Drago Kos naveo je da se toga dana „vodio viteški boj“, a 27. jun slavi se kao Dan slovenačke policije, zbog tadašnje pogibije dva slovenačka policajca.

„Ne znam gdje mi je glava, gdje se nalazim, koji je dan, kol’ko mi je godina, ništa ne znam… Ludnica živa…. Nikad u životu… Gdje da pucam ja u nekoga ili neko u mene da puca… Gdje to može? To ne može nikako…“, govorio je 1991. godine reporteru Jutela Bahrudin Kaletović, jedan od simbola nesrećnih jugoslovenskih generacija rođenih početkom sedamdesetih. Prvog dana bombardovanja SRJ, 24. marta 1999, jedan poznanik je pozvao telefonom svog brata, koji je kao osamnaestogodišnjak 1991. godine otišao na odsluženje vojnog roka u Sloveniju, da bi potom prošao i Hrvatsku i Bosnu. „Šta radiš, jesi li dobro?“ „Sedim na terasi i razmišljam.“ „Šta razmišljaš?!“ „Imam 26 godina, a ovo mi je četvrti rat. Mnogo bre, u pičku materinu.“

DESETODNEVNI RAT: Jasnih najava budućih ratova bilo je u svemu što se dešavalo krajem osamdesetih godina, a među običnim svetom je već početkom 1991. vladala neverica da je tako nešto „kod nas“ moguće. Kod mlađih generacija se ta neverica da razumeti, nisu imale nikakvog iskustva. I Drugi svetski rat, o kome se onoliko pričalo, izgledao je kao deo praistorije. Prve žrtve su pale u proleće 1991. godine. Na Plitvicama su 31. marta te godine poginula dva policajca, po jedan sa hrvatske i srpske strane, u Borovom Selu su 2. maja poginuli dvanaest hrvatskih policajaca i tri pripadnika srpskih snaga, ali je „pravi“ rat počeo kada su 27. juna pale prve žrtve u Sloveniji. Umesto dotadašnjeg puškaranja ovećih grupa, tamo su se sukobile slovenačka Teritorijalna odbrana i jedinice JNA.

Onima koje zanima istorija, na raspolaganju su brojne verzije onoga što se tada dešavalo. Slovenačka verzija kaže da je JNA napala republiku koja je želela da mirno pođe putem samostalnosti, naterana na to onim što se u Srbiji dešavalo; ovdašnja najčešće tvrdi da je slovenačka Teritorijalna odbrana napala JNA koja je pokušala da sačuva Jugoslaviju, koju su Slovenci krenuli da ruše. Prelazna škola mišljenja smatra da je to bio rat u kome je jedna strana, slovenačka, dobro znala šta hoće, a druga, oličena u vrhovnoj komandi JNA, mislila da zna šta hoće, a u stvari je bila manipulisana od strane onih kojima je Slovenija bila samo priprema za pakao koji će tek uslediti širom SFRJ. Ono što je izvesno jeste da se nasuprot dobro obučene i za rat spremne slovenačke Teritorijalne odbrane našla vojska čiju glavninu je činila gomila klinaca ne starijih od dvadeset godina. Ti mladići su u vojsku uglavnom došli pravo iz kreveta u koje su im majke donosile doručak, a umesto politike su im u dotadašnjem životu glavna zanimacija bili devojke, muzika i sport, kako je to već bilo u ono dekadentno doba poznog socijalizma.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com