Uselio sam se u dve sobe na četvrtom spratu preko puta crkve svetog Marka u Bulevaru revolucije 26 – danas Bulevar kralja Aleksandra. Imao sam odatle dobar pogled na prvomjska dešavanja 1952. Tek tada sam shvatio da su ljudi morali veoma rano ujutro da dođu, da se poređaju, ne bi li sve bilo spremno za Prvomajsku paradu. Radni narod na svoj praznik nije slavio sebe, već svoje vođe, svoju „avangardu“
Tridesetog aprila 1945. Hitler je izvršio samoubistvo. Vest me je zatekla u Magdeburgu, gde su savezničke trupe preživele logoraše i ratne zarobljenike smestile u stanove iz kojih su izbacile Nemce. Vest smo saznali sa razglasa na nemačkom i engleskom jeziku. Znali smo da je rat pri kraju, ali ne i kako ćemo da stignemo kući, koga ćemo zateći živog, šta nas sada očekuje. A Prvi maj, međunarodni praznik rada, borbe za radnička prava i solidarnost radnika širom sveta? O tome tada kao šesnestogodišnjak nisam imao pojma. Hitlerova smrt je bila sasvim dovoljan povod za proslavu.
Prvog i drugog maja 1946. bio sam u Novom Sadu, praznik je pao na sredu i četvrtak, nije radila menza u kojoj sam se hranio. Za mene je to značilo trodnevno gladovanje, drugog načina da dođem do hrane nisam imao. Seo sam na voz za Suboticu, produženi vikend koristio da se najedem kod tetke i teče, lekara koji nisu voleli novu, komunističku vlast. Prvi maj se kod njih nije pominjao.
Sledeće 1947. godine su praznični dani, 1. i 2. maj, pali na četvrtak i petak. Otišao sam kod ujaka u Pančevo i više se nisam vraćao u školu. Stanovao sam i hranio se kod njega, radio u građevinskom preduzeću. U novinama sam bio pročitao da je u Beogradu prvi put povodom međunarodnog praznika rada organizovana parada. Za mene je važnije bilo što sam mislio sam da će mi odlične ocene koje sam imao kada sam svojevoljno otišao iz škole priznati kao završne, ali nastavnik geodezije me je bio ostavio neocenjenog, morao sam da polažem taj predmet na popravnom ispitu. Praznik rada, radnika, radničke borbe sam te godine platio bubenjem celog leta.
Početkom leta 1948. polagao sam diplomski ispit, zapravo maturu u srednjoj tehničkoj školi, ocenjivali su nas iz 25 predmeta. Učenje smo prekinuli jer smo morali da izađemo na ulicu i mašemo prvomajskoj povorci. Kao dobar skojevac prihvatio sam taj politički zadatak, pomalo sam zavideo odredu biciklista, imali su lepe dvotočkaša.
Nakon toga sam, sa 19 godina, postavljen za nastavnika Građevinske srednje tehničke škole u Beogradu, ali su me na proleće 1949. poslali kao ispomoć u istu takvu školu u Čačku. Nisam vodio računa o tamošnjoj proslavi 1. maja, bilo mi je toliko dosadno da sam preko praznika zakazao časove za učenike koji su hteli da obnove gradivo.
O 1. maju 1950 pisao sam članak za list „Omladina“. Sad sam već znao šta je to Prvi maj, radnička borba, znao sam za zahteve čikaških radnika „tri puta osam“ – 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati spavanja – za štrajk koji je izbio, bombu koja je bačena, smrtnu presudu nekim američkim radnicima i da je Internacionala 1. maj proglasila Međunarodnim danom rada. Kakve je to veze imalo sa paradom u Beogradu, pred tribinom na kojoj je stajao Tito, klicanjem vođi naše revolucije? Nisam iz toga izvlačio zaključke. Tada još nisam. Beležio sam da su ljudi oduševljeni. Jedan sredovečan čovek mi je doduše rekao: „Jedva čekam da ovo čudo prođe, pa da odem do Košutnjaka na roštilj. Kum mi je već tamo i zauzeo dobro mesto.“ Nisam to objavio, ali zapamtio.
Paradu 1. maja 1951. već sam posmatrao drugim očima. Vojska je marširala, prolazili su tenkovi i kvarili asfalt, aviona nas nadletali, radnici i građani su marširali sa kosama i ašovima na ramenu, nosili neke prigodne transparente, za njima traktori, lepe devojčice u šorcevima i belim košuljama, defilovale su radne organizacije na kamionima zajedno sa mašinama na kojima su radili, na jednom kaminu je čak bio i brod. Za novine sam pisao o oduševljenju naroda. Nisam lagao. Aplauz je bio zarazan.
Uselio sam se u dve sobe na četvrtom spratu preko puta crkve svetog Marka u Bulevaru revolucije 26 – danas Bulevar kralja Aleksandra. Imao sam odatle dobar pogled na prvomjska dešavanja 1952. Tek tada sam shvatio da su ljudi morali veoma rano ujutro da dođu, da se poređaju, ne bi li sve bilo spremno za Prvomajsku paradu. Radni narod na svoj praznik nije slavio sebe, već svoje vođe, svoju „avangardu“.
Sledećeg 1. maja, 1953, naterao sam sebe da ustanem u zoru da bih porazgovaro sa ljudima koji su na svoj praznik ujutro u 5 časova, ili ranije, napustili postelje i dopuštali mrgodnim redarima da ih postrojavaju. Intervjuisao sam neke od njih, mislio da ću dobiti ljutite odgovore, ali nisam. Naprotiv. Jedna učenica baletske škole, drhteći od hladnoće u tankom trikou, rekla je da je ponosna što može da se provoza pred Titom i partijskim rukovodstvom, da stane u pozu, da se pokaže.
Napredovao sam kao novinar. Pred 1. maj 1954. su me pozvali da budem član odbora koji je pripremao civilni deo parade. Setio sam se onog čoveka koji je pričao o roštilju i rekao: „Predlažem da se mimohod građana pred tribinom ukine, da svakom bude prepušteno kako će slaviti 1. i 2. maj, na primer uz roštilj, a ako vojska misli da treba da paradira, neka to čini na Dan pobede 9. maja.“
Niko mi nije odgovorio, svi ostali članovi odbora su se ponašali kao da me nisu čuli. Mene nisu više pozivali na sastanke.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Aleksandar Vučić za RTS o ostavkama, odgovornosti i sestrinskim televizijama - tužilaštvo je odradilo „nadrealno brzo veštačenje“, kaže predsednik Srbije
Ideja je da građani zastanu na trenutak kako bi se setili tragedije, imena onih koji su u njoj stradali i kako bi zahtevali da sva imena odgovornih u krivičnom i političkom smislu budu deo transparentnog procesa, rekao je za „Vreme“ član inicijative „ProGlas" i pisac Gojko Božović
Osumnjičena Z.S.M. se tereti za teško delo protiv opšte sigurnosti, a u vezi sa nepropisnim i nepravilnim izvođenjem građevinskih radova. Druga osoba, osumnjičena za isto delo trenutno je nedostupna organima gonjenja
Umesto nadležnih organa Republike Srbije informaciju o određivanju pritvora objavio je tabloid Informer, pozivajući se na izjavu svog glavnog urednika Dragana J. Vučićevića, koji je imao i opsaku: „Sram vas bilo stoko jedna pravosudna! Tužite me, hapsite i mene!”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Duga tradicija prvomajskih praznika se menjala kroz istoriju. Od borbe za radnička prava došlo se do proslave pobede radnika. Čini mi se da u Srbiji radnici nemaju mnogo razloga za slavlje, a nekakva organizovana borba se i ne nazire
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
