Prvi maj: Mojih prvih deset posleratnih proslava praznika rada

Tridesetog aprila 1945. Hitler je izvršio samoubistvo. Vest me je zatekla u Magdeburgu, gde su savezničke trupe preživele logoraše i ratne zarobljenike smestile u stanove iz kojih su izbacile Nemce. Vest smo saznali sa razglasa na nemačkom i engleskom jeziku. Znali smo da je rat pri kraju, ali ne i kako ćemo da stignemo kući, koga ćemo zateći živog, šta nas sada očekuje. A Prvi maj, međunarodni praznik rada, borbe za radnička prava i solidarnost radnika širom sveta? O tome tada kao šesnestogodišnjak nisam imao pojma. Hitlerova smrt je bila sasvim dovoljan povod za proslavu.

Prvog i drugog maja 1946. bio sam u Novom Sadu, praznik je pao na sredu i četvrtak, nije radila menza u kojoj sam se hranio. Za mene je to značilo trodnevno gladovanje, drugog načina da dođem do hrane nisam imao. Seo sam na voz za Suboticu, produženi vikend koristio da se najedem kod tetke i teče, lekara koji nisu voleli novu, komunističku vlast. Prvi maj se kod njih nije pominjao.

Prvomajska parada 1947.Odbrana, fofo arhiva

Sledeće 1947. godine su praznični dani, 1. i 2. maj, pali na četvrtak i petak. Otišao sam kod ujaka u Pančevo i više se nisam vraćao u školu. Stanovao sam i hranio se kod njega, radio u građevinskom preduzeću. U novinama sam bio pročitao da je u Beogradu prvi put povodom međunarodnog praznika rada organizovana parada. Za mene je važnije bilo što sam mislio sam da će mi odlične ocene koje sam imao kada sam svojevoljno otišao iz škole priznati kao završne, ali nastavnik geodezije me je bio ostavio neocenjenog, morao sam da polažem taj predmet na popravnom ispitu. Praznik rada, radnika, radničke borbe sam te godine platio bubenjem celog leta.

Prvomajska parada 1948.Odbrana, fofo arhiva

Početkom leta 1948. polagao sam diplomski ispit, zapravo maturu u srednjoj tehničkoj školi, ocenjivali su nas iz 25 predmeta. Učenje smo prekinuli jer smo morali da izađemo na ulicu i mašemo prvomajskoj povorci. Kao dobar skojevac prihvatio sam taj politički zadatak, pomalo sam zavideo odredu biciklista, imali su lepe dvotočkaša.

Prvomajska parada 1947.Odbrana, fofo arhiva

Nakon toga sam, sa 19 godina, postavljen za nastavnika Građevinske srednje tehničke škole u Beogradu, ali su me na proleće 1949. poslali kao ispomoć u istu takvu školu u Čačku. Nisam vodio računa o tamošnjoj proslavi 1. maja, bilo mi je toliko dosadno da sam preko praznika zakazao časove za učenike koji su hteli da obnove gradivo.

Prvomajska parada 1947.Odbrana, fofo arhiva

O 1. maju 1950 pisao sam članak za list „Omladina“. Sad sam već znao šta je to Prvi maj, radnička borba, znao sam za zahteve čikaških radnika „tri puta osam“ – 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati spavanja – za štrajk koji je izbio, bombu koja je bačena, smrtnu presudu nekim američkim radnicima i da je Internacionala 1. maj proglasila Međunarodnim danom rada. Kakve je to veze imalo sa paradom u Beogradu, pred tribinom na kojoj je stajao Tito, klicanjem vođi naše revolucije? Nisam iz toga izvlačio zaključke. Tada još nisam. Beležio sam da su ljudi oduševljeni. Jedan sredovečan čovek mi je doduše rekao: „Jedva čekam da ovo čudo prođe, pa da odem do Košutnjaka na roštilj. Kum mi je već tamo i zauzeo dobro mesto.“ Nisam to objavio, ali zapamtio.

Paradu 1. maja 1951. već sam posmatrao drugim očima. Vojska je marširala, prolazili su tenkovi i kvarili asfalt, aviona nas nadletali, radnici i građani su marširali sa kosama i ašovima na ramenu, nosili neke prigodne transparente, za njima traktori, lepe devojčice u šorcevima i belim košuljama, defilovale su radne organizacije na kamionima zajedno sa mašinama na kojima su radili, na jednom kaminu je čak bio i brod. Za novine sam pisao o oduševljenju naroda. Nisam lagao. Aplauz je bio zarazan.

Prvomajska parada 1947.Odbrana, fofo arhiva

Uselio sam se u dve sobe na četvrtom spratu preko puta crkve svetog Marka u Bulevaru revolucije 26 – danas Bulevar kralja Aleksandra. Imao sam odatle dobar pogled na prvomjska dešavanja 1952. Tek tada sam shvatio da su ljudi morali veoma rano ujutro da dođu, da se poređaju, ne bi li sve bilo spremno za Prvomajsku paradu. Radni narod na svoj praznik nije slavio sebe, već svoje vođe, svoju „avangardu“.

Sledećeg 1. maja, 1953, naterao sam sebe da ustanem u zoru da bih porazgovaro sa ljudima koji su na svoj praznik ujutro u 5 časova, ili ranije, napustili postelje i dopuštali mrgodnim redarima da ih postrojavaju. Intervjuisao sam neke od njih, mislio da ću dobiti ljutite odgovore, ali nisam. Naprotiv. Jedna učenica baletske škole, drhteći od hladnoće u tankom trikou, rekla je da je ponosna što može da se provoza pred Titom i partijskim rukovodstvom, da stane u pozu, da se pokaže.

Napredovao sam kao novinar. Pred 1. maj 1954. su me pozvali da budem član odbora koji je pripremao civilni deo parade. Setio sam se onog čoveka koji je pričao o roštilju i rekao: „Predlažem da se mimohod građana pred tribinom ukine, da svakom bude prepušteno kako će slaviti 1. i 2. maj, na primer uz roštilj, a ako vojska misli da treba da paradira, neka to čini na Dan pobede 9. maja.“

Niko mi nije odgovorio, svi ostali članovi odbora su se ponašali kao da me nisu čuli. Mene nisu više pozivali na sastanke.