Protesti ispred RIK-a: Koji je plan?

Marinika Tepić štrajkuje glađu u staroj skupštini u kojoj stoluje Republička izborna komisija, noći provodi smrzavajući se na kancelarijskim stolicama. Zbog izbornih svinjarija nezadovoljni građani stoje napolju, malo viču, malo duvaju u pištaljke. Pojavljuju se lideri koalicije Srbija protiv nasilja. Tu su i prvaci ProGlasa. Ulica Kralja Milana biva zatvorena na nekoliko sati, dok se ljudi ne raziđu. I tako dva dana zaredom.

Jedni kažu da naroda, s obzirom na okolnosti, ima dosta, drugi da ljudi, s obzirom na to šta se sve događalo pre i za vreme izbora 17. decembra, ima mizerno malo. Energiju ovim statičnim skupovima ulivaju vidno mladi ljudi kojima svo to nečinjenje počinje da biva dosadno.

U vazduhu lebdi pitanje dokle će oni koji na ove protestne skupove dolaze verovati da njihovo prisustvo može nešto da promeni i zašto svi oni kojih nema misle da je zaludno da dođu?

Ili, što reče jedan mladić koji je predvodio grupu mladih ljudi, koja je zahtevala nekakvu radikalnu akciju, u raspravi sa poslanikom DS-a u prošlom skupštinskom sazivu Srđanom Milivojevićem koji im je objašnjavao da moraju da imaju strpljenja: „Koji vam je plan?“ Plan nisu čuli.

Jer se ishod podnošenja mnogobrojnih primedbi na neregularnosti izbornog procesa RIK-u i GIK-u i ostalim nadležnim državnim institucijama unapred zna. Koje god da su nepravilnosti i golim okom uočene tokom izbornog procesa, rezultat koji je zakucao na tablu Aleksandar Vučić se suštinski neće menjati. I šta onda?

Na skupovima ispred RIK-a ne prepoznaje se ikakvo liderstvo, niti kakva ideja, kao da se ispunjava puka forma pobune. Kod kolektivnog rukovođenja nije lako donositi odluke, a u slučaju neuspeha svako može krivicu da prebacuje na drugoga, dok se čeka da se u EU i SAD toliko zgroze nad gaženjem demokratije i pravne države u Srbiji, da neko počne da ozbiljnije pritiska Vučića. Samo da ne ispadne da se čeka Godo.

Svaka čast Mariniki Tepić na hrabrosti, što se u sizifovskoj borbi protiv „velike izborne naprednjačke pljačke“ u Beogradu odlučila na čin samožrtvovanja. Samo, na bilo kakvu empatiju, a kamoli popuštanje, u vrhu vlasti naići neće, a  veliko je pitanje da li će njena žrtva moći da digne klonuli duh njenih opozicionih kolega i ljudi koji su, makar u Beogradu, očekivali promene. U srpskom društvu dominira trpno stanje.

Sve ovo se odvija pod prozorom maestralnog tehnologa autokratske vlasti. Igru u ovom trenutku u potpunosti drži pod kontrolom. Ako spoljni, ili unutrašnji pritisak postane riskantan, naložiće dr Nestoroviću da odbije da uđe u koaliciju sa njegovom listom, pa će da odvrne ventil raspisujući pononovljene vanredne beogradske izbore na proleće. I spojiće ih sa, veoma važnim, lokalnim izborima.

A ako pritisak ne poraste? Šapića odmah za gradonačelnika pa da se krene sa rušenjem beogradskog Sajma, širenjem Beograda na vodi, izgradnjom nacionalnog stadiona… Jer SNS ne sme da stane.