Jednom sam, ima tome možda već i dve godine, sedeo u onim neudobnim žutim stolicama „Utiska nedelje“ (hvala Bogu te ih zameniše!) sa Vladetom Jankovićem, sada ambasadorom, tada savetnikom Vojislava Koštunice za nešto, kanda za spoljnu politiku. „Rešavanje kosovskog pitanja“ bilo je tada tek u fazi laganog zagrevanja iliti razrađivanja motora, ali zapravo se u retorici i argumentaciji svih zamislivih (ne)zainteresovanih strana nije ništa u međuvremenu bitno promenilo, osim što je svako svoju priču „odvrnuo do daske“, toliko da već ujeda za uši. Zastupao sam (i) tada ono u šta čvrsto verujem: da je kobna greška celokupne postmiloševićevske vladajuće garniture – koja će tek da košta i nju, ali i sve nas – što je dopustila da joj se na vrat natovari virtuelni „kosovski dug“ da ga otplaćuje kako zna, umesto da je insistirala na tome da je isti bećarski profućkan još u prethodnoj smeni, tj. da su Milošević i Šešelj (i niko drugi doli oni, sve sa svojim dačićima & vučićima!) onomad de facto razdužili Kosovo u globalnom magacinu „spornih teritorija“, što je inače puka i banalna činjenica, nezavisno od toga da li se ona dopada ili ne Vladeti J., Olji B., mojoj malenkosti ili bilo kome drugome. Profesor Janković branio je suprotnu tezu, ne samo da se za Kosovo još „vredi boriti“ nego je ono „neotuđivi deo…“ etc., etc. Nastavak znate, od tada do danas svakodnevno vas bombarduju tim mantrama. U redu, nemam ništa protiv. Onaj ko je vlastan da vrši vlast, slobodan je i sprovoditi politiku za koju je dobio mandat – baš kao što sam i ja slobodan da zakeram – pod uslovom da na kraju podnese račun za tu i takvu politiku, pa da za nju bude adekvatno nagrađen ili, da prostite, kažnjen. Pa, na kraju & koncu, ako „sačuva“ Kosovo da mu mećemo bistu na Trg Republike, a ako ne… pa, da malko ućuti, barem toliko.
Zašto se sada spominjem ove epizode? Nije mi na kraj pameti da cimam il’ ogovaram profesora J., koji je bio dobar i koncilijantan sagovornik (uostalom, ja sa barabama ni ne divanim pred kamerama, što odlično znaju svi oni TV-genijalci koji su uporno pokušavali da me združe s takvima!), ali nešto je te večeri bilo izrečeno što će u nadolazećim vremenima postati obavezan deo repertoara „patriotske inteligencije“, nešto na račun „nas“ koji svojim drugačijim stavom valjda „smetamo“ Državnim Naporima, nešto što me je nagnalo da, tek napola u šali, Jankoviću uputim sledeću ponudu: hajde da svi „defetisti“ poput mene totalno zaćute na temu Kosova, i to na onoliko vremena koliko procenite da vam treba – pa da vidimo šta će da se dogodi?! Hoće li Kosovo zbog toga biti makar milimetar bliže Srbiji? Nikakav jasan odgovor nisam dobio, a stojim vam dobar da sam posle često razmišljao o tome da je možda trebalo vaistinu da pokrenem tako nekakvu „utopijsku“ inicijativu: evo, momci, mi ćutimo, a vi sad bujrum, uradite što ste naumili! Nemo’ posle da vam mi budemo krivi za nešto!
Pošto svi mi (uh, kako mrzim to prvo lice množine! ipak, ovde mu ima mesta) koji smo ponosni vlasnici poslovično dugih jezičina nismo zaćutali, nego smo nastavili da spominjemo carevu golotinju – ne vrednujući je, uostalom, nego je tek registrujući! – postali smo, evo, pogodni za ulogu žrtvene marve; da nije tako, nikada ne bi bilo famoznog „aranđelovačkog slučaja“; da nije tako, ne bi se atmosfera u društvu ovako grozomorno kvarila, i ne bi neka forma vanrednog stanja – ne nužno oficijelnog – bila sasvim mogući ishod „kosovske traume“ u predstojećim mesecima, i ne bi u vazduhu bilo toliko nasilja i agresije prema glasnicima loših vesti. Establišment – politički, intelektualni, medijski – ostao bi sam da se kuva u sosu od sopstvenih iluzija, ne bi imao nevoljnog sparing-partnera iliti dežurnog krivca na kojeg će pokušati da transferiše neku barem moralnu i simboličku odgovornost. A ja ne bih morao da po ulici objašnjavam zabrinutim penzionerima i ostalim sluđenim kibicerima da ja, časna reč, ne držim Kosovo (čak ni Metohiju!) ispresavijano u svom džepu, pa da stoga ne mogu ni da ga zadržim, niti da ga nekome (pro)dam… Ama, ljudi, to nije u me! Onaj u koga je, neka se javi, pa neka to lepo vide s njim…
U ovom trenutku, najmanje jedna vladajuća stranka (Nova Srbija) otvoreno je rešena da nešto nalik na „politički identitet“ izgradi na eksploatisanju najodvratnijih obrazaca nacional-populističke demagogije poput one SPS-a iz 1991. ili 1992, u kojoj će za sve sopstvene gluposti i štetočinstva okriviti unapred markirane kvaritelje kvazikonsenzusa, da ne rečem „domaće izdajnike i strane plaćenike“; još jedna stranka je tome veoma bliska; dve preostale stranke u vlasti tome se manipulativnom maniru načelno protive, ali od toga nema mnogo vajde jer ipak poslušno terciraju gubitničkoj, patološki već suicidalnoj „nacionalnoj politici“ koja prosto ne može da ne završi u posvemašnjoj nesuvislosti. A za to vreme, stranke koje su „izmislile“ savremeni srpski naci-populizam sve su bliže ponovnom osvajanju vlasti. Ovo izgleda kao klopka, kao začarani krug: gde god kreneš, sudaraš se sa zidom.
Pa dobro, da li bi, na kraju krajeva, išta bilo drugačije da sam onomad možda demonstrativno „zaćutao“ o Kosovu, a sa mnom možda i mnogi drugi? Koješta, naravno da bi sve bilo isto; ta, ko sam ja da menjam tokove istorije?! Jedva kontrolišem i sopstveni život, hvala na pitanju. Ali, zapravo, ne baš sve: umesto mene i meni sličnih, morali bi svi ti naši jankovići i šormazi, ilići i kojčići, dačići i vučići da objašnjavaju gospodinu s polupraznom maxijevom kesom u ruci, ili staroj gospodži sa šeširom šta ovo bi i šta će tek da bude. E, tu bih voleo da ih vidim!
