Profesija – pripadnik

Verujem da je svako u ovoj zemlji ko je stariji od, recimo, trideset pet-šest godina u stanju da prizove u svest istorijski trenutak kada je pitanje nečije „nacionalne“ (tj. etničke, a bogme i konfesionalne) pripadnosti postalo eminentno politička stvar. Oni mlađi, pretpostavljam, tog trenutka ne mogu da se prisete jer taj trenutak za njih traje otkad znaju za sebe. Mnogi od njih otuda i ne veruju da bi uopšte moglo biti drugačije, jer im se čini da to ne bi bilo „prirodno“. Ovo me podseća na naivno, a naizgled „zdravorazumsko“ uverenje da ljudi u Australiji hodaju naglavačke, ili da su Sunce, Mesec i zvezde negde „gore“ u odnosu na Zemlju.

Za takvo smo stanje odavno obvikli da optužujemo ono što, najšire shvaćeno, nazivamo „nacionalizam“. Nije da je to pogrešno tumačenje. Ali, već me poduže opseda osećanje da „antinacionalistički“ kritički aparat nekako šlajfuje, da je ostao negde u krvavim i sumornim devedesetim, pa otuda i ratuje jedino s nacionalizmom devedesetih, mada je pobedu u toj borbi u globalu izvojevao (a u bezbrojnim detaljima koji sačinjavaju naše zemne živote, avaj, izgubio).

Šta hoću da kažem? Ovo su drugačija vremena, tako da paralelno sa „staromodnim“, glomaznim i gromopucatelnim nacionalizmom tradicionalnog tipa – štaviše, postepeno ga istiskujući – postoji i ideologija i praksa „multikulturalizma“, koja se bar u ovom delu sveta uglavnom svodi na tzv. komunitarizam, kao svojevrsni plišani uzajamni aparthejd. Oh, ali nije li „multikulturalizam“ vrednost upravo suprotstavljena nacionalizmu? Ma ne; to je blaženo naivno gledište. Naprotiv, određene forme „multikulturalizma“ su način da nacionalizam, doduše pomalo okrezubljen, bezbedno preživi ova vremena. Nacionalizam starog kova kao ideal ističe etnički što „čišću“ državu, u kojoj će svaka štrčeća Drugost biti ako ne sasvim poništena, a ono svedena na zanemarljiv nivo. Devedesete su na tome mnogo poradile, ali „uspeh“ ipak nije bio potpun, ni u Bosni, ni na Kosovu, recimo, a kamoli u, sve u svemu, zadivljujuće žilavoj Vojvodini. Multi-kulti ideologija i praksa sada nudi načelno nenasilan pluralizovani nacionalizam: društvo u kojem totalitet ljudskosti neće postojati drugačije nego kao puka (i politički nerelevantna, neupotrebljiva) biološka činjenica zajedničke pripadnosti rodu homo sapiensa, društvo atomizovano na određen broj „nacionalnih zajednica“ koje koegzistiraju na (jbg) manje-više zajedničkom lebensraumu, ali tako što zapravo žive paralelne živote (političke, kulturne, verske, jezičke, porodične etc.), gotovo bez ikakve interakcije, i uz što manje neposredovane međusobne komunikacije. Razume se, u takvom će društvu, podeljenom na „zajednice“, vladati neka vrsta saveza plemenskih vodstava (to se danas u Vojvodini politički korektno naziva „nacionalni saveti“), jer će svaka „zajednica“ u što je moguće većem broju pitanja, naročito onih navodno posebno osetljivih & identitetskih (kultura, prosveta, jezik, vera, mediji etc.) biti izručena na milost i nemilost sopstvenim etnopredvodnicima. Koje će neretko za takvo mesto preporučivati tek to što najglasnije i „najbolje“ umeju da pripadaju svojoj zajednici. Tako načelno „urođena“ i nebirana činjenica etničke pripadnosti jednom nastranom alhemijom postaje političko opredeljenje i vrednost „po sebi“. Ili se to barem odnosi na „manjinske“ zajednice; „većini“ se još i gleda kroz prste.

Šta ovo zapravo znači? Ako ste pripadnik „većine“, vi još i možete biti, recimo, liberal ili konzervativac, desničar ili levičar, monarhista ili republikanac etc., te s punim pravom očekivati da vaše slobodno životno opredeljenje bude dostojno reprezentovano, od parlamenta do, šta znam, medija; međutim, kao pripadnik kodifikovane „manjine“, osobito etničke, trebalo bi da sav svoj politički identitet gradite ne na svojim inokosnim uverenjima i stavovima, nego na samoj činjenici pripadnosti određenom „manjinskom“ etnosu. Šta je ishod ovog procesa? Kroz strogo institucionalizovanu „politizaciju“ jedne mahom nebirane činjenice vaš se ljudski habitus zapravo supstancijalno „depolitizuje“: načelno mu se ukida sloboda biranja alternative.

Povod ovim mojim dumanjima vest je da je u Bačkoj Palanci osnovana Stranka vojvođanskih Slovaka. Da se razumemo, u tome nema ničega spornog, nelegalnog ili nelegitimnog. Ni u primisli mi nije da osporavam taj čin i ljude koji su u njemu učestvovali. Na koncu, odavno postoje „etničke“ stranke brojnijih vojvođanskih manjina (mađarske, hrvatske, romske etc.), tako da nema baš nijednog razloga da se nekom wannabe političaru vojvođanskom Slovaku odriče pravo na tu istu vrstu političkog, hajmo reći, etnopreduzetništva. Takođe, i „opšte“ iliti mejnstrim stranke koje pripadaju tvrđoj desnici (poput radikala, DSS-a etc.) u osnovi su „monoetničke“ (dakako, uz neizbežne „kertesovske“ izuzetke), jer se rukovode vrednosnim sistemom koji po sebi implicitno isključuje „drugačije“, one koji se ne identifikuju s etničkim Mi.

Ono što mi je zapelo za oko jeste neka vrsta podrazumevajućeg tona u iskazu g. Štefana Seča, predsednika nove stranke, koji nije odoleo da ne izrazi posebno zadovoljstvo zato što je stranci, navodno, pristupilo već mnogo vojvođanskih Slovaka koji su do sada bili angažovani u (ili su bar bili simpatizeri i sigurni glasači) DS-u, G 17 plus, LSV-u etc, dakle u načelno „nadetničkim“ strankama. Naime, ispada da su ti ljudi do sada bili svojevrsna politička siročad, sirci tužni brez igđe ikoga, jer nisu imali svoje politički artikulisano etnopredstavništvo. A sada ga, eto, imaju, pa će uživati u neizmernoj sreći koja je zadesila druge manjine, a bogme i „većince“, onoliko. Naravno, nije g. Seč učinio ništa što nije već viđeno od „većih“. Ako je sistem takav, ako živimo u multi-kulti distopiji uzajamnog aparthejda onda, štaviše, nema ničega logičnijeg od onoga što je on učinio osnivanjem „etničke“ stranke. Problem je samo u tome što sam taj sistem ništa ne valja, i ne vodi ničemu korisnom, pametnom niti dobrom. Ali, kao i onomad njegova montaža, tako i demontaža mora početi na nekim „jačim“ adresama, a ne u nedužnim Gložanu ili Selenči. A hoće li? Ne, neće. Zašto? Zato što je etnoknezovima svih vrsta ovako kako je i dobro, i bolje, i najbolje.