Mnogo je frapantnih sličnosti između Srbije i Francuske, prosto ne znam odakle da počnem da nabrajam: evo, obe su države, štaviše republike, samim tim obe imaju predsednike… Hm, mora da postoji i neka treća sličnost, samo trenutno ne mogu da je se setim. Ah, da, obe imaju predsednike sklone nevaljalstvima.
Evo, francuskog predsednika Olanda razvlače po štampi da je bio nevaljao jer se u slobodno vreme valjao po krevetu s izvesnom glumicom, što je tobože mlogo strašna i skandalozna stvar za koju svi treba da znamo i o kojoj svi ima da Imamo Mišljenje (a zapravo je samo dokaz koliko su duboko i u staru, dobru Francusku nasilno penetrirali oni najidiotskiji puritanski severnoamerički običaji i standardi), mada se, ako ćemo pravo, sve to ne tiče nikoga osim osoba involviranih u ljubavni trougao. Ko je, uostalom, kriv Olandu što je predsednik, a ne Prvi Potpredsednik, pa ne može da zauzda preradoznalu štampu?! I ko je, na kraju krajeva, kriv Francuskoj što u njoj važi jednak medijski aršin za sve istaknute i neistaknute građan(k)e, dok je u Srbijici bar jedan čovek zaštićen od svega od čega drugi nisu? Taj (nat)čovek je Prvi Potpredsednik, naravno.
Nego, vratimo se mi predsednicima; dok francuskog progone zbog stvari koje teško da su od javnog interesa, ovdašnjeg predsednika – neprijatno mi je i unapred se izvinjavam, ali moram da podsetim da je to i dalje Nikolić Tomislav – jedne su novine („Blic“) po svoj prilici ulovile u nimalo bezazlenom kršenju zakona zarad sticanja lične koristi, objavile to na naslovnoj strani, i potkrepile priču odgovarajućim detaljima i, reklo bi se, dokazima. I tako nekoliko puta. Međutim, gle: nije se dogodilo savršeno ništa.
Novine su inače visokotiražne, uticajne, i sve u svemu, reklo bi se da „cela Srbija“ sada zna da je Nikolić Tomislav – ako su navodi „Blica“ tačni, a nisam primetio da je bilo ko makar i pokušao da ih demantuje – izgradio nešto poput vikendice na Savi, malo uzvodno od Novog Beograda, na mestu gde nikakva gradnja te vrste – i nikakva privatna gradnja uopšte! – nije ni dozvoljena ni predviđena, niti je objekat moguće makar i naknadno legalizovati (ovo potonje, doduše, samo pod možda preoptimističkom pretpostavkom da postoji nešto što je u Srbiji uistinu nemoguće, i to samo zato što se kosi sa zakonom ili zdravim razumom).
Međutim, šta? Dok se Francuska (sasvim suvišno) drma od toga s kim njen predsednik drma postelju u dugim pariskim popodnevima, Srbija ostaje, rekao bih, hladna kao špricer i bezopasno tiha. Otkriće „Blica“, drugim rečima, ne proizvodi savršeno nikakav odjek – ili ga bar moj seizmički aparat ne registruje. Niti se predsednik vidljivo potresao zbog toga, niti se javnost (?) vidno potresla zbog onoga što predsednik radi u slobodno vreme, a na uštrb javnog interesa, tj. javnog prostora i imovine.
E sad, ključno je pitanje: zašto je tome tako? Okej, lako ćemo se primiti na dežurni odgovor da su kod nas, za razliku od „razvijenog sveta“, žalosno niski demokratski standardi i bla-bla-bla; nije da u tome nema istine, ali je to veoma daleko od toga da bude cela istina. Ne razlikujemo se „mi“ baš toliko od „velikog sveta“: rekao bih da se više razlikujemo međusobno. Šta to znači, u kontekstu ove priče? Samo jedno: Nikoliću priča o bespravno sagrađenoj vikendici ne može mnogo politički (kamoli pravno!) da naškodi čak i ako je sto odsto istinita, baš kao što mu pred izbore nije naškodila ni priča o prilično čudnom i bizarnom načinu na koji je, pod stare dane, došao do diplome na nekom uglednom fakultetu za koji niko nikad nije čuo. I opet isto: priča je bila tačna, ali sasvim nevažna. Zašto? Razlog je samo jedan, i on je takoreći „kulturološke“ naravi: nikome ko je u stanju da glasa za Nikolić Tomislava i njegove (ajde de, osim možda Vesne Pešić) po defaultu ne smeta ništa što ima veze s famoznom „divljom gradnjom“, ili pomalo nekonvencionalno sticanje titula i sličnog. Kao ni bilo koji drugi pojavni oblik onoga što se na novosrpskom zove snalaženje. Naprosto, u kulturi življenja koju ljudi poput Nikolića reprezentuju to je sasvim normalno, štaviše poželjno: zašto da se mučiš, ako možeš da izvrdaš regularne puteve do… već nečega, bilo čega što ti je potrebno?
Očekivati, dakle, da nekome poput Nikolića naškodi otkriće da on čini ono isto što čine, ili bi rado činili, njegovi glasači, naprosto znači ne znati s kim imate posla. Svaka politika i svaka bitnija politička ličnost nose poveliki prtljag simboličkih značenja, koji nije nužno direktno povezan s njihovim stvarnim ličnim (ne)poštenjem i ostalim vrlinama i manama. Evo, zamislimo da je Borisu Tadiću za predsednikovanja pronašlo nekakvu bespravno podignutu šupu, kamoli kuću? Vrlo je verovatno da bi ga mediji i „šira javnost“ proganjali sve do iznuđivanja prevremene ostavke (na sreću njegovih protivnika to ionako nije bilo neophodno, jer je tu neopevanu budalaštinu učinio sam, ničim neizazvan), i to je direktno u vezi s činjenicom da je simbolizovao politiku (onu „petooktobarske republike“) koja se zaklinjala u trajni raskid s koruptivnom kulturom „divlje gradnje“ (u najširem smislu reči) iz devedesetih. To s Nikolićem nije slučaj, naprotiv: pa evo, Zemun je dan-danas prepun arhitektonskih nakaza koje su Šešelj, Nikolić i Vučić onomad dali podići na svakoj ledini! Zato je te teflon-ljude zapravo nemoguće „moralno“ prozivati za bilo šta: gde god da udarite, nema ništa, vazduh. Snašli se ljudi, šta ćeš.
