Kada bi ovaj tekst imao muzičku pratnju, bila bi to neka nepodnošljiva mešavina teme iz Tvin Piksa, semplovanog pravoslavnog pojanja i turbo-vrišteža nekakve pridrumske opajdare. I sve to još provučeno ispod ispraznog tutnjanja one pompezne grupe Enigma, ako je se sećate. Taj zvučno-motivski galimatijas bi nas, možda, najbolje uveo u temu. A mesto radnje? Pirot, grad(ić) duboko na jugoistoku, mesto u koje par godinica unazad poslom zađem jedanput-dvaput godišnje, a za koje je manje-više slučajno vezan i deo mog detinjstva. Bio sam tamo opet pre koju nedelju: u najstrožem centru postoji, recimo, kilometar kvadratni klasičnog „urbanog“ prostora istočnoevropske varijante, a čim zakoračiš i metar izvan njega nađeš se u pomrčini deprimantno loše osvetljenih ulica, na izrovašenim trotoarima po kojima u devet-deset uveče promine tek poneka u sebe skupljena prolaznička silueta žureći kući ili čađavoj mehani, i jedino još raskevtani čopori kereće gradske nahočadi živahno vilene naokolo, kao jedini pravi Gospodari Noći, kao Pirot at night kakav se tugaljivo ukazuje umornom namerniku. I onda glavinjaš tako po toj našoj čamotinji, zanosiš se i tiltuješ o derutne fasade propadajućih kuća i zgrada kao da si p’jan, i setiš se onoga kako je Krleža, pre skoro stotinak krvavih i zaludnih balkanskih godina, pisao o tome kako agramerska gospoda i gospođe piju i unterhaltuju na šljaštećoj terasi glamurozne Esplanade, a već odmah iza ugla ili preko pruge nema ničega doli dubokog blata, pomrčine i truleži jednog sveopšteg siromaštva i zapuštenosti.
Nije ovo, jašta, ništa „kontra Pirota“: em što je mnogo gde tako ili još mnogo gore na ovim našim stranama, em što u tom gradu živi i opstaje mnogo izvanrednog i svakog respekta dostojnog sveta. Pirot je ovde „metafora“, zapravo, više sticajem okolnosti nametnuta socijalna laboratorija. Jer baš je tamo, naime, u toku jedna tugaljiva tarapana kakvu samo srpski postkomunistički um može da izrežira. Glavna urednica lokalnog nedeljnika „Sloboda“ Kaja Pančić Milenković napisala je reportažu o jednoj usamljenoj starici koja opstaje samo uz pomoć zajednice Jehovinih svedoka, kojoj sada i sama pripada (starica, ne urednica). Stvar sama po sebi sasvim ordinarna, čudna mi čuda, jedna posve bezopasna „priča iz života“ kakvima kipte ulice i kuće naših gradova, ali, ne lezi vraže: od urednice se ekspresno distancirala njena sopstvena redakcija, predsednik opštine – stanoviti građanin Vasić Vladan – propovednički je zagrmeo da je to skandal i perfidna propaganda „sekti“ i da to tako ne može (bre), ustadoše i istaknuti prosvetni radnici i ostala Poštena Inteligencija u odbranu ispravne duhovne orijentacije naše dece & omladine te slatkog pravoslavlja uopšte… Kao što su do juče, uostalom, i jedni, i drugi, i treći, i šesnaesti ritualno ustajali u odbranu „tekovina revolucije“ i čega god je već trebalo. I šta će od svega biti? Hoće li hajkači dobiti uredničin skalp? Videćemo, ali to i nije najvažnije u celoj priči. Važno je uočiti taj mehanizam, proučiti ga i rastaviti na parčiće: elem, nije se dogodilo ama-baš-ništa, ali se zbog toga Ničega stigmatizovanom „grešniku“ može desiti ama-baš-svašta, zarad ko zna čijeg interesa ili čak obične nabusite mahnitosti. A političko-mentalni sklop je trivijalno koliko i depresivno prepoznatljiv: na simbolično hegemono, čak monopolno mesto Jedine Partije („i ne imaj druge partije do mene“…) uskočila je Jedina Vera i Crkva; sumnja u to da koketiraš sa Drugom (partijom/verom), da tobože ili vaistinu „promovišeš“ Nešto Drugo, čini te idealnom simboličkom žrtvom, otelotvorenjem Neprijatelja, bića s onu stranu legitimiteta. Na drugoj strani, i stigmatizovani se neretko brane na podjednako promašen način, ketmanišući ili čak iskreno ubeđujući optuživače u sopstvenu Pravovernost: kao što onoliki „neprijatelji socijalizma i progresa“ ostaviše kosti na sibirskoj ili golootočkoj ledini ubeđujući sve i svakoga da je u pitanju veliki nesporazum, drugovi, tako se i Kaja P. M. nesuvislo vajka i pravda, snuždeno dokazujući svoju nedvojbenu „pravoslavnost“, štedro nabrajajući vladike i episkope kojima je ispunjavala novine… Te time prilično uspešno podriva svaku mogućnost da se njen „slučaj“ principijelno postavi. Onaj ko, naime, oseća potrebu da – u svojevrsnom simboličkom „prekoračenju nužne samoodbrane“ – dokazuje sopstvenu „pravovernost“, taj implicitno ali nesumnjivo priznaje „pravovernost“ kao relevantan kriterijum. Što ga čini pre delom problema, nego delom rešenja. I tako se jedan tužni, ne provincijski nego obeshrabrujuće provincijalni krug treskom zatvara, pokazujući nam još jednom da životarimo u predmodernom i pretpolitičkom krokiju-za-društvo.
Omanji su gradovi ona lorensovska „mala, prljava tajna“ o današnjoj Srbiji, to jest, dugo a neoprostivo naivno prizivana istina o njoj. Prestonice pružaju kakvu-takvu mogućnost da se sakriješ u svoj svet; makar i puka prostorno-demografska veličina Beograda i Novog Sada obezbeđuje makar i varljivu mogućnost izbora, kakvu-takvu alternativu, dakle. U palanci si, međutim, izložen frontalnom udaru Zone Sumraka, nimalo simboličnom već opipljivom i stvarnom kao pesnica u lice, a odstupnice najčešće nema. I šta je, naposletku, ta filosofija palanke, u Srbiji ranog dvadeset i prvog veka? Kanda samo i jedino to da filosofija i palanka ne mogu pa ne mogu u istu rečenicu: palanka je posve zagospodarila i izmarširala filosofiju (to jest – svako mišljenje, svaku nesputanu ekspresivnost, uostalom) nogom u tur pa napolje, na one sumračne sokake po kojima vazda iznova bauljamo u potrazi za žiškom Svetla, dok nam se Oni Kojima Se Može nadmoćno cerekaju sa one Krležine terase, na čijem ulazu dugo i uzaludno otirahu cipele od blata iz kojeg su uspuzali i u koje će se – krasne li utehe – ovako ili onako vratiti.
