Da sam se malo potrudio, verovatno bih u nekoj knjižari našao Dragulj Medine. Ili možda ne u knjižari, nego ispod ruke, znate, čovek s godinama stvori izvesne veze u branši, he-he… Međutim, čemu se uopšte akati? Osoba koja je u stanju ovako da nazove svoj roman prvenac – hebote, kao naslov iz nekog turističkog vodiča! – sigurno ne računa na nekoga kao što sam ja kao na svog čitaoca; uostalom, izdavač koji je u stanju da je bez blama obdari onakvim koricama, taj sigurno ne računa na new wave estetikom in(f)icirane sredovečne kolumniste skromnotiražnih liberalnih magazina kao na svoju klijentelu. Jer, te korice naprosto vrište: „Radoznali prolazniče, ovo što si upravo ugledao jeste nepodnošljiva limunjara, i njeno konzumiranje može izazvati trajna oštećenja tvog dobrog ukusa! No, ako ti dobra i intelektualno zahtevna književnost izaziva alergijske reakcije na koži, ovo je pravo štivo za tebe, jer je savršeno dermatološki bezbedno!“ A možda sve to uopšte nije tako jer, na kraju krajeva, štono bi rekli za onih vunenih vremena, „drugovi, ja to nijesam čit’o“. A upravo se radi na tome da ni ubuduće ne dođem u takvu (ne)priliku.
Sve ovo oko knjige stanovite Šeri Džons može, dakle, da izgleda kao šala & komika, dokona avgustovska zanimacija, uklještena negde u info-sendviču između Gruzije, Euleksa i Đilasa. Međutim, ništa ne može biti pogrešnije od takvog utiska. Pravo da vam kažem, u izvesnom je smislu ova fertutma najznačajniji događaj u Srbiji ovog leta, ako ne i cele godine, i njenih mogućih dalekosežnih posledica treba biti svestan na vreme – upravo zato da one nikada ne nastupe. Hronologija je poznata: mali izdavač Beobuk objavio je pre koji dan narečenu knjigu, i to kao svetsku premijeru; oko knjige se, i pre izlaska, u belom svetu nadiglo nešto sumnjive „kontroverze“; u romanu se na navodno škakljiv način obrađuje odnos poslanika Muhameda sa Ajšom, njegovom sedmom i najdražom ženom. Sudeći po onome što se može saznati iz štampe, Džonsova je pisala o svojim junacima kao o bićima od krvi i mesa, sa svim što uz to ide: sa stanovišta bilo kojih i bilo čijih Pravovernika, teško da ima veće blasfemije. Zato je Mešihat Islamske zajednice u Srbiji, onaj kojem je na čelu muftija Muamer Zukorlić, promptno zahtevao od izdavača da se izvini (!), da povuče knjigu iz prodaje (!!) i da se pokaje (!!!). Nije ovo ništa, revija uskličnika tek sledi: izdavač se uistinu izvinio (!!!!), možda i pokajao (!!!!!?) i svakako povukao knjigu iz prodaje (!!!!!!), pokorno obećavši da neće više biti nestašan. Čiča-miča & gotova priča… Pojela maca jezik. Sad je vidiš, a sad je ne vidiš. Muftija Zukorlić je tako, valjda bez namere, preko noći postao Veliki Inkvizitor srpskog književnog tržišta. I sve se to dešava u jednoj evropskoj, demokratskoj, sekularnoj zemlji na početku famoznog trećeg milenijuma.
Nadam se da se razumemo: nije nevolja u tome što je Veliki Inkvizitor baš muftija; ne bi bilo ama baš ništa bolje da je u pitanju neki vladika. Ali, s druge strane, ne treba ni činjenicu da se radi o muftiji – dakle, velikodostojniku jedne u Srbiji manjinske verske zajednice – koristiti za beslovesno vežbanje nakaradno shvaćene „političke korektnosti“, koja od drveća ne razaznaje šumu. Nije muftija predstavnik neke „ugrožene manjine“, nego je on taj koji svesno i agresivno ugrožava i krši prava drugih, tražeći za sebe i svoju pastvu posrednu nadležnost nad sveukupnim društvenim i kulturnim životom Srbije. A oni na to nemaju pravo – ne zato što su muslimani nego zato što na to u sekularnom i demokratskom društvu nemaju pravo pripadnici bilo koje religijske, političke ili ne-znam-već-koje zajednice, pa taman i kad bi činili 99 odsto stanovništva.
Probajmo da zamislimo da je neki Amfilohije, Atanasije ili Irinej učinio neku sličnu zukorlićevštinu: kao prvo, ne bi mu bilo udovoljeno, nego bi bio grohotom ismejan; kao drugo, na njega bi se digla i kuka i motika sa svih strana, od medija do političkih stranaka. I to sasvim opravdano, dabome. Ne postoji ama baš nijedan ozbiljan i principijelan razlog da sa Zukorlićem & co. bude drugačije. Jer ovde se NE RADI o sukobu versko-konfesionalne većine i manjine, Srba i Bošnjaka, hrišćana i muslimana i tome slično, nego o stvarima sasvim načelne naravi: radi se o samoj prirodi i suštini našeg društva. A tu „kompromisa“ ne može biti. Srbija NIJE teokratija – ni Isusova, ni Alahova, ni Budina etc. – i u Srbiji se prava vernika moraju poštovati, ali u prava vernika ne spada to da vernici određuju „nevernicima“ kako će živeti, šta će jesti, čitati, s kim će legati i ustajati… Evo vam lako razumljive analogije iz svakidašnjice: ti imaš pravo da ne jedeš svinjetinu iz verskih razloga; ja nemam pravo da te teram da jedeš svinjetinu; ali, ni ti nemaš pravo da meni zabranjuješ da jedem svinjetinu! Tvoji tabui nisu i moji tabui: ja možda imam neke druge tabue, ili se možda trudim da nemam nikakve tabue.
Nema, dakle, u ovom žalosnom slučaju nikakvog čuda neviđenog, i ničega što se ne može principijelno rešiti. Naša se vajna „demokratska javnost“, međutim, silno nešto uplašila, spetljala, zamuckuje i koluta očima u neprilici. Boji se a da ni ne zna tačno čega, snebiva se da oštro reaguje jer je većinom ubogo neuka i neupućena o čemu se u ovoj priči uopšte radi, jer je tužno provincijalna pa sve meri lokalnim merilima, Manjinama i Većinama, ovakvim i onakvim odnosima u Novom Pazaru, Sarajevu, Beogradu… Koješta: ovaj zukorlićizam daleki je odjek jedne uistinu globalne priče: setite se Satanskih stihova, setite se danskih karikatura… Sada smo i mi dobili nešto što – strukturalno, ne i po dimenzijama ili, daleko bilo, sredstvima – liči na to. Verovatno je otuda i reakcija tako smušena: nas tek čeka opraštanje s jednom neko vreme pomodnom vrstom „multikulturalizma“ u ime čvrste (samo)odbrane tekovina Prosvećenosti, bez koje nema ni humanističke civilizacije kao takve. Poruka je, dakle, sasvim jasna: prste k sebi, komesare, generale, vladiko, biskupe, rabine, muftijo! A Dragulj Medine odma’ na police! Evo, ako treba, obećavam da ću je prvi pročitati, uprkos koricama!
