Porođaj u klanici: Naš bol, vaš sram

U trenutku dok nastaje ovaj tekst, nekoliko stotina žena stoji i protestuje ispred Ministarstva zdravlja Srbije. Okupila ih je organizacija “Ženska solidarnost”, na protestu protiv akušerskog nasilja. Žene koje drže transparente mlade su i neke od njih verovatno žele da jednog dana rode dete. Žele, ali znaju šta može da im se desi, da je porođaj u Srbiji lutrija u kojoj se često gubi glava. Majke ili deteta. I razlog je samo i jedino odsustvo ljudskosti. Okupljene žene uzvikuju: “Pravda za Maricu!”

Vest o načinu na koji je Marica Mihajlović iz Šida izgubila tek rođenu bebu u porodilištu u Sremskoj Mitrovici potresla nas je sve. Za one koji su priču propustili, ukratko: Marica je 12. januara primljena u porodilište i zbog komplikacija, trebalo je da se porodi carskim rezom. Prema njenim navodima, lekar koji je trebalo da je porodi, odbijao je to i insistirao na prirodnom porođaju. Skakao joj je po stomaku jer se beba nije spuštala, šamarao je i vređao, jer je Romkinja. Maričina ćerka zaglavila se u porođajnom kanalu, ukakila se, bila je sposobna za udah, ali ne i za izdah i preminula je.

Nadam se da govorim u ime svih žena kad kažem da smo mislile kako će nasilje u porodilištima prestati nakon strašnih iskustava žena koje su prošle i pretprošle godine izašle u javnost. Nakon neljudskog tretmana prema Milici Filipović iz Šapca, koja je sama morala da porađa mrtvo dete u toaletu GAK Narodni Front. Nakon smrti porodilje Bobane Momčilović Veličković jer lekar koji je porađao nije reagovao na eklampsiju… Nakon ispovesti novinarke Dragane Pandurević Jovović kojoj su babice tokom porođaja vikale: “Dabogda se ugušila!” Ali, ne… Dogodilo se opet, dogodilo se Marici Mihajlović. I ovo su samo žene čije su priče dospele u javnost.

Dreka, šamari, šivenje bez anestezije…

Prema svemu što do sada znamo iz svedočenja porodilja u Srbiji, žene u porodilištima dobijaju šamare, dreku, lomljenje rebara, sečenje ili ušivanje bez anestezije, medicinsko osoblje ih ne sluša i ne veruje im. Žene umiru na porođaju ili neposredno posle njega, spontane pobačaje imaju u toaletu, iako su u bolnici, rađaju decu koja umiru po rođenju… To su iskustva porodilja u Srbiji i neko bi rekao da su incidenti ove vrste mogući svuda. Ali previše je ovakvih incidenata za koje smo čuli da bismo olako konstatovali da se, eto, to ponekad prosto dešava.

Problem postoji i moramo mu naći koren. Ali, koren problema nisu zapuštena porodilišta, kreveti bez posteljine, kupatila bez tople (ili bilo kakve) vode, nejestiva hrana… Koren problema je odnos medicine u Srbiji prema trudnoći i porođaju.

Taj koren problema više je puta opisala i precizno definisala Jovana Ružić, aktivistkinja Centra za mame. Ona se, naime, porađala u istom trenutku kada je njena majka primljena u bolnicu zbog zdravstvenog problema koji je imala. U više medijskih nastupa Ružić je objasnila da je njena majka, hospitalizovana zbog problema koji jednako pogađa muškarce i žene, u bolnici imala daleko humaniji i dostojanstveniji tretman nego ona, koja se porađala.

Koren problema

Trudnoća nije bolest i porođaj nije zdravstveni problem, često čujemo da nam govore pojedini lekari. Ali, mi to znamo, ne treba nam diploma medicinskog fakulteta da bismo to znale. Isto kao što znamo da su trudnoća i porođaj stanje i situacija u kojima mnogo toga može da krene naopako i da lekar nema pred sobom jednog, nego dvoje pacijenata: majku i bebu.

E tu je koren problema: lekar često ne vidi ispred sebe ženu, ona je za pojedine lekare objekat, neživi predmet iz kog treba izvući drugi predmet. Koren problema nasilja u porodilištima leži u tome što se mnogi akušeri diče time da oni ne leče bolesti i da njihove pacijentkinje nisu bolesne. To jeste tačno, ali, to su i dalje ljudska bića, sa strahovima, bolovima, mogućim komplikacijama i, najbitnije: sa slobodnom voljom i uvidom u sopstvena stanja i promene koje osećaju u svom telu. A mi smo ovde imali slučaj i da jedan porođaj bude uživo prenošen na Tiktoku bez znanja porodilje.

Na kojoj planeti to što trudnoća nije bolest i što porođaj nije zdravstveni problem može da opravda dreku, uvrede, šamare i odbijanje saradnje sa ženom? Kako je uopšte moguće da neko urla na mladu porodilju, preti da će je udariti tako da će imati dve lobanje, da joj psuje “majku cigansku”?

“Naš bol, vaš sram”

Samo tamo gde je odnos prema životinji u klanici humaniji nego prema ženi koja se porađa. Ne traže porodilje u Srbiji apartmane i kuvara sa Mišlenovom zvezdicom. Ma ne traže čak ni celu, nepocepanu posteljinu, ni toplu vodu u kupatilu. Sve što traže je da ih tretiraju bolje nego životinje u klanicama, kao osobe, ljudska bića, koja, samim tim što postoje, zaslužuju elementarnu pristojnost i poštovanje. Jer, izgleda da baš to što za njih nema poštovanja, neke žene košta života.

“Ono što smo doživele nije normalno i nismo mi za to krive. Nismo bile manje vredne, nismo bile nesaradljive, nismo bile bezobrazne, nismo bile neuračunljive, nismo bile razmažene, nismo bile lude. Sa nama se ovaj ciklus nasilja završava. U trenutku kad žena rađa, treba joj sva podrška, jer ona rađa. Ne doktor, ne babica, žena rađa”, rekla je na protestu Ženske solidarnosti Dragana Pandurević Jovović.

“Naš bol, vaš sram”, usklik je koji je odjekivao Nemanjinom ulicom kada je Pandurević Jovović završila svoje obraćanje.