Popodne jednog mizantropa

Vozačima koji zauzmu dva ili više mesta kad će neko da kaže: „Čoveče, ovo nije parkiranje, ovo je pogled na svet!“

Kivan zbog ukoso i popreko ostavljenih kola, u jednom dahu napisao sam tekst miroljubive, mada unekoliko i prekorevajuće sadržine: Niste sami na svetu, i drugi bi da parkiraju…

Copy, paste, paste… – napravim nekih tridesetak opomena na pet ili šest stranica, zašiljenom grafitnom olovkom napravim rupice kao na bioskopskoj ulaznici, otcepim pilot primerak, fino se para tu gde je predviđeno, kakav sam baksuz, sad kad ovo imam u rancu sigurno će svi biti parkirani kako treba… Zaista, prođem svoju rutu do pijace, svi priljubljeni jedni uz druge, uz drveće, kontejnere, sutra isto, ali već trećeg dana ugledam auto koji zaprema dva mesta, avaj, nemadoh kuraži da opomenu zadenem za brisač. Trebalo je da sačuvam reklamu za lavlju kandžu koju su meni četiri ili pet puta stavljali na škodu (kakav kompliment! ili kakvo birokratsko slepilo? nemar? cinizam?!), pa ako vlasnik naiđe ja da se gradim kao da reklamiram lavlju kandžu. Za dva meseca zadenuo sam četrnaest ili petnaest cedulja (trebalo je da ih numerišem!), čini se da nisam izazvao ni najmanju promenu u društvenoj svesti, s druge strane, možda bi sebičluk uzeo još više maha da ni tog moralnog poučka nije bilo!

U svako vozilo da se po ugledu na onaj za kilometražu ugradi merač za upotrebu sirene (može u čast izumitelja da se zove ljubomer)

O, malo je reći nemiloj pojavi prekomernog trubeža jesenas sam u jelou kebu objavio čitavu studiju, ali kako se bezobzirno i besmisleno leganje na sirenu i pored toga, i uprkos tome, nastavlja, evo predloga u kratkim crtama: zakon odredi da se između dve registracije sme trubiti 45 minuta, ustanovi se da si na sireni proveo dva sata, plaćaš novčanu kaznu, premašio si dva debela sata, ne možeš šest meseci da registruješ kola, toliko ti zakonodavac ostavlja da razmisliš kakav si to čovek, u kakvog si se larmadžiju i nasilnika razvio.

Ne podnosim bogataše i sirotinju

Čuo sam da će kvadrat u zgradi koju ubrzano dovršavaju u mom komšiluku koštati između četiri i pet hiljada evra, kupac dobija sve, nameštaj, fikus, kuhinjsku vagu, ikonu… Srce bi mi bilo puno kad bi svečanu predaju ključeva (jer useljenja ne bi ni bilo, sve je već unutra!) prekinule specijalne jedinice pod komandom Verice Barać koja bi digla vizir i preko megafona saopštila da je zdanje opkoljeno te da će na informativni razgovor i kupci i onaj ko im je vekovno ognjište obezbedio.

Na drugoj strani ulice, iz kontejnera za smeće kreativci svakodnevno vade stvari koje se mogu još koji put upotrebiti, trebalo bi – kad već ovako teško podnosim bogataše – da malo više saosećam sa sirotinjom, zar ne spadaš i sam u pauperizovane staleže, spadam, ali ako je bogatstvo i stečeno mimo zakona, ovo naše je vala u skladu sa zakonom! Nemoguće je da su nam krivi i društvo i genetika a mi da smo sve neki fini ljudi koji, što reče Harms, nikako da stanu na zdravu nogu.

Kad se Pavaroti popravi, on to finansira iz svog džepa

Političarima bih osim imovine merio i tu njihovu kilažu. Vage koje govore, jedna u Vladi, druga u parlamentu, ugrađene u prag, magnetofon beleži svaku njihovu važju reč – u predizbornoj kampanji obelodanjuje se šta je mušterijama kantar besedio na početku, šta sredinom, a šta na vrhuncu mandata.

Skrivene kamere isplatile bi se za manje od dvadeset godina

Mrzim ljude koji pljuju dok ja na ulici jedem viršlu i u najgorem slučaju malo mrvim (moglo bi se reći i da sam deo ekološkog lanca: golubovi to u slast posle pokljucaju), je li nauka otkrila kapitalnu razliku između pljuvačnih žlezda muškaraca i žena? Od 1000 pljujućih 998 su muškarci a samo dve su žene, pa i te dve pijane kao zveri.

Pripadnice lepšeg pola pak mnogo češće i podmuklije izbacuju iz tašne nepotrebne račune, iskorišćene trolejbuske karte, čak i dopunske kartice za mobilni, koje vetar ne može baš sa lakoćom da odnese niti kiša može da ih rastvori u humusu obližnjeg premda veoma zapuštenog parka grčko-srpskog prijateljstva. Sve zagađivače trebalo bi snimati, kao one što kod Skupštine ili na Trošarini prođu kolima kroz crveno: kad bi video sebe okom kamere i kad bi platio propisnu kaznu, mnogi izgrednik pognuo bi glavu pred pravednim zahtevima higijene.