Politika nosa

Kako ono beše: u mraku su sve mačke crne? Ili neke druge životinjke, sasvim svejedno. Enivej, da je sumnjivo lice Srbljanović Biljana sačekalo ova neobična i sablasna beogradska (i svesrpska) ulična poluzamračenja zbog „štednje struje“ pa da onda lepo pod okriljem mraka kupuje kokain od „poznatog beogradskog dilera“, možda je ne bi ni uhvatili. Ili je ne bi prepoznali. A ona poranila, pa se belim (ne glasačkim listićima) snabdevala još u decembru, a znate li vi kako je bilo toplo u decembru! I to usred belog dana. I sad, evo, ta aprijatna stvar procurila u javnost, vazda radosnu i spremnu da prismrdi u tuđi život, valjda u hroničnom nedostatku sopstvenog.

To jest, naravno, ako je uopšte kupovala neki kokain, i ako su je uopšte uhvatili. Jer to u trenutku nastanka ovog teksta uopšte nije jasno. Meni pre liči na nekakvu tabloidnu nameštaljku, patku, izmišljotinu, šta god; ili bar u to želim da verujem. Predobro znamo na šta su sve spremne razne ovdašnje Štampane i Neštampane Stvari, naročito kada treba pljunuti u kafu i zagorčati život nekome ko je ionako viđen za makar simbolički odstrel, jer se već nečim i nekako zamerio filistarstvu ovdašnjem. Dok novine s tekstom koji čitate izađu, vama će, pretpostavljam, već sve biti jasno glede (ne)autentičnosti mogućih Biljaninih slobodnih aktivnosti. Koje su, da se razumemo, njena stvar, sve i ako kojim slučajem postoje. Lično, ne držim joj sveću, ni njoj ni bilo kome drugome, i sasvim mi je svejedno šta bilo ko čini sa svojim nosem – osim ukoliko ga nepozvan zabada u tuđa posla. E, takve noseve već stvarno prezirem, ali to u svakom slučaju nije nos Biljane Srbljanović. On je, bar po mojim merilima, u ovoj stvari savršeno nedužan. Čak i ako je kojim slučajnim slučajem uistinu nestašan, on je to za svoj račun, a Biljana S. je odraslo čeljade, pa valjda zna šta radi od sebe i šta hoće od života.

Ono što me ovde zanima nešto je drugo, to jest Prvo i Jedino, ono zbog čega je cela ova stvar kanda i isplivala. Ceo današnji dan (utorak), od sabajle kada je ta vest (ili „vest“) explodirala po sajber-prostoru, množe se po raznim sajtovima takoreći kopi-pejstovani komentari tzv. slučaja B. S. – ima ih valjda već na hiljade – čiji naloženi, dražesno anonimni autori nemaju nameru ni da sačekaju bar toliko da vide je li cela priča uopšte proverljivo i dokazivo istinita: zašto bi čekali, ta imaju oni već svoje Mišljenje o svemu i svakome pa i o toj Srbljanovićki; činjenice tu mogu samo da kvare posao. To vam je nešto kao sa filmom Anđeline Žoli: niko ga nije video, ali svi već znaju sve o njemu.

I, šta je osnovna potka glavnine tih komentara? Eto, ta narkomanka je htela da bude gradonačelnica, prokleta bila i ona i ceo taj narkomanski LDP! Pu, bruka i sramota! Sve to bre treba govnjivom motkom razjuriti! E sad, ako ste iole upućeni, vi znate da se Biljana S. još onomad razišla s LDP-om, i to ne baš u ljubavi, ali nema veze: svojim stavovima i svojim habitusom ona je markirana kao LDP-ovka (što je u glavama prosečnih ovdašnjih info konzumenata samo stranačka šifra za vaskoliku „Drugu Srbiju“), i to će ostati taman i da usred Dnevnika RTS-a izjavi, šta znam, da je Čeda Jovanović veći zlikovac od Karadžića i Mladića zajedno, i da, osim toga, uredno sexualno opšti sa Satanom, jede živu decu, i da je nekoliko decenija pre rođenja bio stražar u Jasenovcu. I da pride navija za Fljamurtari. Ništa joj ne bi pomoglo.

Sve ovo može da znači da je „prava“ meta jedna politička stranka, a da je Biljana Srbljanović tu svojevrsna kolateralna šteta. Eto, namestila se, ili su je namestili. Čak nezavisno od toga je li inicijalna priča uopšte istinita ili pak nije. No, tu treba malko stati na loptu.

Bila ta priča autentična ili ne, i bila ona zloupotrebljena u svrhe prljave kampanje ili ne (mada mi je ovo drugo „ne“ već sasvim nezamislivo!), ono što ostaje jeste svojevrstan trajni beleg na životu i karijeri jedne značajne spisateljice i osobe bez ozbiljne mrlje u javnom i profesionalnom životu, štaviše, osobe koja je najboljom stranom svog autorskog rada jedna od dragocenosti žive srpske kulture. Ako se „dorćolska priča“ pokaže i dokaže neistinitom, ajde de, još će se možda nekako i upeglati, mada će vazda ostati dovoljno onih koji će govoriti da „tu ima nešto“. No, razmotrimo mogućnost da je sama priča tačna. U tom slučaju, bedna malograđanština koja u ovoj otužnoj zemlji – nemajte iluzija! – na svaki mogući način vlada i kreira dominantan sistem vrednosti, učiniće sve što može (a može dosta) da stigmatizuje i kontaminira svaki budući spisateljičin korak, svaki javni iskaz, svaki autorski i pedagoški (kamoli „politički“!) rad, svaki kreativni napor, baš sve. Uvek će, poput poslovičnog čupavca iz kutije, kraj njenog imena iskakati kreketavi refren: „šta bre ima ta narkomanka da nam soli pamet?!“

Utoliko je cela ova priča, kako je god okrenete i bez obzira na inicijalne okolnosti, svojevrstan atentat na ličnost Biljane Srbljanović, izvršen oruđem izazivanja „moralne panike“. U društvu u kojem su masovne ubice do juče-prekjuče bile Naročito Ugledni Građani kojima bi pola Srbije s ponosom jatakovalo, a giga-mega lopuže i svakakvi drugi lupeži to su i dan-danas, za sve će biti kriva i nedostojna jedna osoba koja je (možda, eventualno, ukoliko!) samo u svom posve privatnom životu na mahove podlegala jednom privatnom, drugim ljudima sasvim neškodljivom poroku.

Besmisleno mi je i otužno da podsećam da je istorija svetske (i ovdašnje, jakako) literature (muzike, filma, slikarstva… svega!) prepuna vrhunskih kreativaca koji su za svoj groš i iz svojih motiva umeli podlegati raznim porocima, bilo „legalnim“ ili „ilegalnim“. Čudna mi čuda ako je kojim slučajem i Biljana Srbljanović, makar i sasvim „rekreativno“, jedna od njih. Šmrkala, pa šta?! Sline su, bojim se, ipak na nekoj drugoj adresi.