Uverenje da nam Kosovo nepobitno pripada i da izgledi za njegovu reintegraciju nisu zbrisani još uvek je masovno zastupljeno u našem stanovništvu i politici uprkos njegovoj poluvekovnoj sistematskoj alijenaciji. Lako se smeće s uma i u dobroj meri je već zaboravljeno da je Kosovo otkinuto od Srbije juna 1999, nakon nesrećnog okončanja jednog rata u koji smo se nerasudno upleli i koji smo definitivno i očigledno izgubili. Šta je nego kapitulacija sporazum po kome se sa ratnog poprišta kompletno povlači sva srpska vojska i policija, takoreći sve što je po bilo kom osnovu nosilo bilo kakvo oružje, a povrh svega toga još i veliki broj pratećih tela i organizacija?
To generalno povlačenje ostavilo je iza sebe – kad je srpska strana u pitanju – pravu institucionalnu pustoš. U našoj politički raspolućenoj zemlji decenijama već bukte oštre i ogorčene rasprave o tome ko je i kako izgubio Kosovo. A bar na to pitanje postoji kratak, jasan i ubedljiv odgovor: izgubila ga je ona politička vlast koja je u vreme napuštanja Kosova upravljala državom i bila u posedu svih merodavnih upravljačkih prerogativa. Vredno je pomenuti da je kontinuitet te vlasti – po jednima nažalost, po drugima na sreću – zadržan sve do
dan-danas, sa perspektivom daljeg vladanja do prilično daleke, iako neodredive budućnosti: čovek broj dva u današnjoj vlasti isti je onaj koji je taj položaj imao u vreme pokojnog predsednika Miloševića, a današnji broj jedan bio je u visokom vrhu vlasti i u tek delimično zaboravljeno Miloševićevo vreme.
Nemogućnost reintegracije Kosova u dogledno vreme – a prema nekim ne baš naivnim argumentima i u nedogledno vreme, tj. zanavek – nije teško dokazivati. Naime, lako se da nabrojiti množina razloga koji toj reintegraciji ozbiljno stoje na putu i, reklo bi se, čine je doslovno nemogućom. Najvažniji razlog mogla bi da bude činjenica da je Kosovo suviše žilav i odveć težak zalogaj, za koji Srbija nema kapacitet da ga apsorbuje i svari takvo kakvo je danas. Može li ko zamisliti normalno funkcionisanje Skupštine u kojoj bi možda jednu četvrtinu činili Albanci sa Kosova?
SISTEMSKA INKOMPATIBILNOST
Sociopsihološki činioci jednako su prohibitivni: decenijama već vodi se politika iskopavanja sve dubljih i dubljih rovova između srpske i albanske zajednice, a količina nepoverenja – pa i resantimana, da se ne kaže mržnje – tolika je da se čini kako bi život u jednoj državnoj zajednici bukvalno onemogućila. Postoje granice do kojih jedna državna zajednica može da podnese raspolućenost i rezultujuću konfliktnost odgovarajućeg društva, a nema sumnje da su te granice, kad je reč o odnosu albanske i srpske zajednice, odavno i uveliko pređene.
Srbiji puca kičma pod teretom njene sirotinje – treba se samo setiti napuštenih, ostarelih ljudi koji tavore bez vere i nade po zabitim, praktički napuštenim, opustelim selima. Kako bi Srbija mogla da podnese dodatni tetet preuzimanja na grbaču još beznadnije i ljuće kosovske sirotinje? Nije teško zamisliti nastupe mladih albanskih intelektualaca, verovatno nekih neomarksista, koji bi munjevito formulisali teorije sa gromkom porukom da je kosovska sirotinja rezultat bezdušne eksploatacije u režiji srpske vlasti i države. Kosovo je ušlo u demografsku tranziciju, ali u njoj nije bogzna kako odmaklo: demografski rast je tamo daleko življi nego u ostatku Srbije, a neki demografi strahuju da bismo u nekoj znatno daljoj perspektivi mogli da se suočimo sa opasnošću da postanemo manjina u vlastitoj zemlji. Jedan moj pokojni prijatelj – po struci matematičar, i to izvrstan – rekao je još u vreme kosovskih gibanja u SFRJ, kada je traženo Kosovo-republika, da tim zahtevima treba ne samo udovoljiti, nego da treba učiniti mnogo više od toga. Treba ih, reče on, osamostaliti u zasebnu posve izdvojenu državu, a potom između Kosova i ostatka Republike izgraditi jedan visoki, visoki zid, takav da “ni tica preko njega ne može da preleti”!
Nema, nažalost, indikacija da smo se približili nivou koji je imao na umu časni patrijarh Pavle: Kosovo bismo sačuvali da smo ga dostojni. Umesto toga, u vladi imamo ministra koji se dugo već vrti po raznim ministarskim položajima, a koji u javnim nastupima Albance pominje samo kao Šiptare. Verujem da bi mi, poput mnogih nedovoljno kulturnih Srba, rekao da s tim u vezi ne bi smelo da bude nikakvih problema jer oni sami sebe nazivaju Šiptarima. Takođe verujem da ne bi prihvatio a ni razumeo moje dokazivanje da taj njegov “argument” nije ispravan, niti čak relevantan.
Srbija je, dakle, prenapučena političarima i drugim javnim funkcionerima koji obilato seju nepoverenje i antagonizam prema drugim narodima, a Kosovo je njihova dežurna meta, i deluju kao neki vid strašila za sve konstruktivne napore da se poverenje obnovi i saradnja konačno uspostavi na nizu važnih i korisnih područja. No, povrh toga i delom nezavisno od toga, postoji i istrajno se reprodukuje jedan oblik sistemske inkompatibilnosti koja, naporedo sa drugim destruktivnim tendencijama, Kosovo sistematski udaljava od Srbije, a ideju reintegracije koja je neostvariva zbog nipošto malobrojnih drugih razloga, čini ispraznom i bespredmetnom himerom. Srbija je kneževina kojom bespogovorno – i to dugo već – upravlja jedan čovek. On vedri i oblači, žari i pali, a drži i sahan i kutlaču. Taj oblik kneževskih tvorevina u savremenom svetu je izobičajen i u demokratskom podneblju jedva da može da nađe ikakve poklonike. Poklonici se i nalaze i stvaraju samo u zemljama poput Belorusije i Severne Koreje, koje su čvrsto stisnute kvrgama takvih režima.
TEŠKO PODNOŠLJIVA NEIZVESNOST
Srbija je imala tu nesreću da se, sa retkim i kratkim intervalima, nalazila u kandžama autoritarnih sistema koji su po mišljenju većeg broja autoritativnih analitičara bili važan činilac u raspadu još uvek neprežaljene SFRJ. Postoje debelo argumentovana mišljenja po kojima je i sam raspad SFRJ dobrim delom rezultat srpskog autoritarnog sindroma. Neki su se od Srbije odvojili raspadom SFRJ, a našli su se bogme i takvi koji su se baš od same Srbije, dakle, neposredno, otcepili. I to, dabome, bez srpske saglasnosti, o nekakvom blagoslovu da se i ne govori. Iznad svega je važno da se zapazi kako se među onima koji su se na ovaj ili onaj način odvojili od Srbije još nijedan nije pokajao. A nema znakova da bi se takvo kajanje, makar i u jedva prepoznatljivim tragovima, moglo pojaviti čak i u daljoj budućnosti.
Autoritarnost nikoga ne privlači, a gotovo sve odbija. Razlog je jednostavan iako nije univerzalno delatan. U autoritarnim režimima nema vladavine prava nego se sve dublje koreni i sve čvršće uspostavlja vladavina ličnosti, i to po pravilu koje ne trpi izuzetke jedne ličnosti. Vladavina ličnosti stvara krajnje nepogodan ambijent za život i rad. Za razliku od zakona koji je zapisan gde treba i u principu svima poznat te, u slučaju dosledne primene, tvori temelj stabilnosti i poslovne i svake druge izvesnosti, vladavina ličnosti je hirovita, hazardna i nepredvidiva i generiše životno okruženje oblikovano u znaku teško podnošljive neizvesnosti.
Odluke kneževski lociranog pojedinca inherentno su nepredvidive; važno je uočiti da ni on sam te sopstvene odluke ne predviđa niti može da predvidi. Ako je išta zakleti neprijatelj životnog aktivizma, sistematskog planiranja i smišljenog delanja na planu poboljšanja delotvornosti i blagostanja, onda je to upravo neizvesnost. A prave žrtve nepodnošljivog tereta neizvesnosti jesu zajednice pod upravljačkom komandom jednog čoveka, pa makar to bio i veliki lider. Niko ne žudi za životom punim rizika i strukturno oblikovanim tako da onemogućava i samo pravljenje – o realizaciji da se i ne govori – životnih i poslovnih planova. Te individualne idiosinkrazije u političkom procesu sapliću se u svojevrsnu opštedruštvenu odbojnost, koja je na Kosovu kod većinskog stanovništva stvorila jaku averziju prema samoj ideji eventualnog povratka Kosova u nekakvo državno zajedništvo sa Srbijom.
INDIKATOR DEMOKRATIČNOSTI POLITIČKOG SISTEMA
Velika razlika u političkom sistemu i delovanju između Srbije i njenih suseda zapaža se i golim okom. U Hrvatskoj je tokom minule decenije došlo do mirne smene vladajućih garnitura. Na ne tako davnom izboru za predsednika Republike, ishod je bio doslovno nepredvidiv sve dok izborni rezultati nisu bili službeno obnarodovani. Uz sve udare i žestoke turbulencije, u Makedoniji je u istom intervalu došlo do nekoliko promena na vrhu vlasti, što može da se kaže i za susednu Bugarsku. Vidljive promene dogodile su se čak i u Bosni i Hercegovini, a na nivou važnih gradova čak i u Republici Srpskoj. Značajnoj smeni izvršne vlasti mogla je da se obraduje i Crna Gora, uz svu neprikosnovenu dugovečnost njenog predsednika. Slovenija se iz naše perspektive doima kao paradigmatski primer demokratskih promena vladajućih stranaka. I samo Kosovo prolazilo je kroz smene vlasti i time dalo jasne naznake o njenom makar i delimičnom demokratskom karakteru. Politički život na Kosovu odvija se, inače, u znaku virulentne političke konkurencije, što ga stavlja u jarki kontrast u odnosu na – neki smatraju – neizlečivo monolisanu vlast u Srbiji.
Biće da je jedan od najboljih indikatora demokratičnosti političkog sistema i života napred pomenuta predvidivost izbora za najviše državne funkcionere. Sa par izuzetaka – od kojih je jedan, sasvim znakovito, Republika Srpska – ti izbori su uistinu nepredvidivi. Nepredvidivost je posledica delatne političke konkurencije u kojoj nijedan akter nema presudnu nadmoćnost i, po tom osnovu, nesavladivu prednost. U Srbiji, međutim, čovek ne mora da bude nekakav politički analitičar da bi ishod izbora pouzdano predvideo pre nego što su i raspisani. U demokratizaciji političkog života Kosovo je znatno ispred Srbije, a manjak demokratičnosti ozbiljna je prepreka za eventualnu reintegraciju južne pokrajine. Oni koji su akumulirali silnu političku moć i čvrsto se ustoličili u svojim autoritarnim tvrđavama nisu svesni koliko udaljavaju Kosovo od Srbije, čak i onda kad se gromoglasno busaju u svoja rodoljubačka (ne rodoljubiva i ne patriotska) prsa.
Svrha ovoga teksta jeste identifikovanje jednog dosad neuočenog, posve nerazmatranog činioca koji, sasvim nezavisno od popriličnog broja drugih nepremostivih prepreka, čini reintegraciju Kosova u državno biće Srbije faktički nemogućom. Sa svojim beznadnim potonućem u ponore autoritarnog režima Srbija je sebe učinila nekompatibilnom sa Kosovom, gde je demokratija, naravno, daleko od idealne, ali gde je proces demokratizacije, barem u odnosu na Srbiju, poprilično poodmakao. Iz te važne činjenice političkog kontrasta izviru druge, nipošto benigne prepreke reintegraciji koje će, radi štednje u prostoru, možda biti razmotrene u nekom narednom tekstu.
Autor je ekonomista i profesor u penziji
