Mirenje pop Ćire i pop Spire: Šetanje konjskog zuba
Postoji ona mitska slika kad patrijarh šeta Beogradom, sa štapom maltene većim od njega… I postoji ona kad je ušetao u gradski prevoz da stigne, poslom, do Patrijaršije. Policijske procene govore da će tog čovečuljka do večne kuće u sasvim nepretencioznom manastiru da isprati pola miliona ljudi, u mimohodu za sopstvenim izgubljenim idealima.
Šta je patrijarh Pavle oličavao, osim skromnosti, vrlo nezarazne pojave u ovo doba opštih epidemija pokondirenosti i grabeži?
Predavao je dušu bogu gotovo dve godine. Ovaj kao da je odbijao da je primi, ne znajući ni sam gde da je smesti i onda kada je medijska industrija imala sve spakovano i samo čekala zvona da oboji glave novina u crno i promeni programske šeme.
Kao da nam se rugao iz tog apartmana na beogradskoj VMA, iz sobe s upumpanim kiseonikom, nekom vrstom velikih veštačkih pluća, odakle su stizale anegdote: kad naiđe neko ko mu je bio dosadan, Pavle se pravio da je mrtav, a kad taj malo odstoji i ode, otvori oči i pita: „Da li je otišao?“
Tri dana narodne žalosti, jednako je po meri kao trajanje žalosti za Zoranom Đinđićem i to je, rekao bih, jedinih šest dana iskrene žalosti u narodu, s tim što je jedno umiranje bilo sasvim i dugo očekivano, a druga pogibelj je bila nagla, neprirodna i brutalna.
Kao što je Đinđić bio simbol nade, tako je i patrijarh bio simbol skromnosti i ljudske potrebe da u nešto veruje, a da to ne mora da bude dobitak na lotou ili audi izgreban na lutrijskoj kartici.
Političari, inače, najviše vole da se otimaju o mrtve, jer ovi ne mogu da se brane i protivreče, a u tom pravcu idu i rasprave o prirodi državnog uređenja koje Srbiju definiše kao sekularnu državu pa se uzavrele pameti domišljaju oko reči kojima će opisati ono što svi vidimo: na delu je preterivanje u svakom pravcu i pogledu, aman Pavle s tim nema veze.
I mrtvog ga uvlače u sporove: važno pitanje postaje da li je onaj skupštinski minut ćutanja bio po poslovniku ili nije, jer, ako nije bilo kvoruma, onda ni minut ćutanja, kao znak poslednje počasti, ne važi. Pretpostavljam da je nesretni Pavle, kog je zadesila dužnost da upravlja crkvom tokom svih godina traljavog upravljanja državom, mirio, tako da kažem, na dnevnoj bazi pop Spire i pop Ćire, a sad ovi mogu da se baškare noseći u džepu onaj famozni konjski zub, bez straha od presude koja ne izvire toliko iz snage vere koliko iz snage očigledne, superiorne skromnosti.
Ako negde treba da postoji znak jednakosti, onda je to između vere i morala, uz malo zanatske veštine kojom se jedna vrednost približava drugoj. Kad su hteli da svecem proglase vladiku Nikolaja, i kad je pretilo da se jedan ideološki spor oko političke strane ove ličnosti produbi u svim pravcima, patrijarh Pavle je rekao: „Nemojte braćo, on je pušio!“
Sporenja oko očiglednog: Ima li Dunav dve obale
Malo od te praktičnosti ne bi nam nedostajalo i u ovozemaljskim poslovima. Čitao sam, nedavno, jednu tobož studiju koja dokazuje izdajnički mentalitet i namere glede srpskih nacionalnih interesa i celovitosti države, preko činjenice da Vojvodina optira i zalaže se za pristupanje Dunavskoj regiji u okviru Evropske unije.
Bilo bi to smešno da nije tragično. Polazno značenje teksta objavljenog na sajtu NSPM-a, plus reakcije čitalaca te studije, podjarcanih aktuelnim raspravama oko stepena vojvođanske autonomije, svodi se na ideju da bi pristupanje tom obliku regionalnog ustrojstva značilo povratak Habsburške monarhije, a u ekstremnom vidu i obnovu NDH kao ustaške tvorevine koja je dobrim delom Dunav uspostavila kao granicu.
O tome pišu i polemišu ljudi koji kao da ne znaju da Dunav ima i levu i desnu obalu i kao da ne znaju da na Dunavu leže i Beograd, Smederevo, Golubac, Kladovo… te da bi korist od toga mogli imati i žitelji ovih gradova, samo kad bi se neko dosetio očiglednih dokaza, kao što je bila kanonska prepreka za beatifikaciju Nikolaja.
S malo reči može se neki put mnogo učiniti, ali to nekako nije manir srpske politike, sve uzavrele oko niskih strasti i potpunog odsustva praktičnosti. Na takvu zapaljivu smesu liči mi i ovo aktuelno nadgornjavanje oko vojvođanske autonomije, o čemu pišemo opširnije na stranicama ovog broja „Vremena“.
Kao što nijedan loš brak nije spasla činjenica da je sklopljen po zakonu, matičar plus svedoci, tako ni države, dugoročno gledano, ne spasavaju ustavne odredbe, već kvalitet života. Malo je glupo da Vojvodina pripada regiji Kran-Montana, kad zbilja tamo ne pripada, ali zašto bi se Srbi unapred odrekli Dunava i pripadnost jednoj perspektivnoj regionalnoj povezanosti, Koridor VII povezali samo s vojvođanstvom i centripetalnim silama? Strah od vode? Strah od letenja u nešto novo? Strah radi straha? Strah bez razloga? Strah od Evrope, generalno?
Kao onaj strah od Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU), koji je jednako bezrazložan kao i nada da se od SANU može napraviti ozbiljna institucija.
Biznis, ali fer: Kad đubretari kupuju Ineks
Za mene je, ipak, vest nedelje bila da se beogradska Gradska čistoća udružila u konzorcijum sa Skupštinom grada Beograda kako bi kupili poslovnu zgradu – šta zgradu – palatu, upokojenog Ineksa. Pretpostavljam da je reč o nekoj pravno-tenderskoj zavrzlami, verovatno je u tom poslu morao da se pojavi i neki „privredni subjekt“, ali obistinio se moj proročki iskaz da u đubretu leže pare i to izrečen pre nego što sam odgledao seriju o Sopranosima, mafiji koja „upravlja sekundarnim sirovinama“ u Nju Džerziju i okolini.
„Dobar dan, mi smo vaši đubretari i došli smo da kupimo Ineks“, odjekuje mi svako jutro pod prozorom, negde oko 6:45 ujutro, kad na Vračaru, gde stanujem, dotaljiga kamion koji onih pet kontejnera za đubre, prepotopski model iz šezdesetih, kamion kao i kontejneri, otresa tako da se čuje od hrama svetog Save pa sve do Slavije.
Očekivao bi čovek da će za moje pare, koje im uredno dajem preko računa Infostana, da nabave novi kamion ili barem nove kontejnere, a ne da će da kupuju poslovni prostor.
Ili da će barem ono malo jutarnjeg sna da mi poštede, pa kao u nekim centralnim delovima grada da skupljaju đubre u prirodnije vreme. Nije mi nikakva uteha da su rečeni kontejneri bliže kući u kojoj stanuje osoba bliska sa Draganom Đilasom, gradonačelnikom Beograda.
