Gledao sam šta je istorijskom raskolu prethodilo: Jugoslav Ćosić grubo je odbio moleban (dobro, neka bude molepstvije) Andreje Mladenovića, glasnogovornika, kurira i dramskog umetnika koji hotijaše da pred ostalim gostima i kamerama izvede epistolarnu monodramu Koštunice. U poslanici koju je veleuprava DSS-a punonadežno uputila devedeset dvojci se mora biti varira besmrtna ideja vseznajke Popovića da je čitava fertutma oko Kolubare hajka na koštunićance (g. Popović je na naučnoj osnovi objasnio i otkud 25 sati u radu privatnog bagera: prelazilo se sa valjda zimskog na letnje računanje vremena kojom se prilikom pojavio jedan zovimo ga indukovani radni sat koji su pregaoci iskoristili ne da fruštukuju nego da neumorno kopaju). Andrejka je kazao i koliko mu minuta treba za nastup, očito je gradivo nekoliko puta pročitao (možda i snimio, da vidi je li mu umalo ne rekoh čitluk dovoljno izražajan), ali je Jugoslav sadistički ponavljao da to pismo nije tema emisije, uglavnom je nesuđeni glumac ustao i napustio emisiju minut i po pre odjavne špice: pismo koje je moj gospodar uputio Aci Tomiću emitovali ste i pominjali sto puta, tajnost pisama i nepovredivost prepiske garantovanu ustavom bacili ste pod noge, a epistolu upućenu lično vama i lično vašoj publici niste hteli da pročitam!
Uglavnom Andrejka koji je dotad svojim telom branio svaki bager u vlasništvu članova DSS-a odmaršira ljutito iz studija (gde se povremeno začuje jauk ili ječanje iz devedesetvojkinog priručnog gvantanama: pre nadurenja gost je natuknuo da oni koji preuzimaju ulogu suda imaju možda i zatvor, tako nekako), a mene ispod srca džagnu ledenica malo tanja od one koja u ovaj martovski mah jošte visi sa neke nastrešnice: pre godini i po je kažnjeni medij prekinuo saradnju sa mnom (sad vidite kako je to!), ali sam se svejedno presekao – nisam li u svojih osam bogohulnih godina možda i ja bacio kamen’ v ogorod DSS-a?! Drago mi je što nisam ja ta kap koja je prevršila šašu, a opet, prijalo bi mi da sam bio ma i najneznatniji sastojak gorkog i neblagoslovenog napitka od koje se i tako turobna lica staroveraca unapred mršte.
&
Žitija haških mučenika i traženika stvar su opšte kulture, a ja ne znam o Goranu Hadžiću ništa više osim da je bio nešto veliko u našoj Slavoniji, da je tamo pre uspenja bio magacioner (mi smo u selu govorili magaciner, što mislim da je možda bilo i bolje), pa se potom o njemu počelo govorkati kao o osobi koju vija međunarodni sud za ratne zl. Znam da je naprasno pobegnut iz srpske Atine te da mu se i bolje nego nekom zaštićenom svedoku gubi svaki trag. Ako i nije bio zverka Mladićevog ranga i kova, u bekstvu se pokazuje možda i većim od samog generala, jer magacioner pretpostavljam ima manje jataka i sigurnih kuća nego neko sa pet zvezdica, hrastovim grančicama i šapkom vojv. Stepe. Uglavnom, ne znam koliko od naših deset hiljada profi tragača opkolio je u Novome Sadu kuću Hadžićevog bivšeg vozača! Gde je živim, da nije bilo ove hrabre premda jalove hajke ne bih ni znao da je traženik imao vozača! Blago zemlji gde magaciner ima šofera! Gde izbeglicu neko vozi po služb. dužnosti pa izbeglica može i da popije koju a da ne ugrozi javnu bezbednost i vozačku dozvolu koju je kod nas jedva nostrifikovao!
Ako mu Novi Sad nije kao izbeglici dodelio šofera, onda mora biti da je reč o nezaboravnim danima kad smo dobijali rat.
&
Popuštam u okrutnosti, protivnik sam smrtne kazne (sramota me je što sam na TV-u gledao rijaliti iz Rumunije, kad je samodršca streljao istoimeni vod: bio sam pravi tikvan koji pogubljenje u srednjevekovnom Londonu ili koji se da propinje na prste bolje učinkovitost giljotine), ali mi se i doživotna robija odavno čini neprikladnom: ne pokazuje li njome društvo da ne veruje nimalo u vaspitnu snagu zatvora?
Sad mi se i tri i po godine zatvora čine prestrogim. Italijani su toliko odrezali deliji Bogdanovu – zar nije to mnogo za metar isečene žice, mrskog simbola aparthejda, i za nešto pirotehnike od koje nije stradao? Ako je nekog oštetio oštetio je FSS, znači: da mu se sudi, ali ovde kod nas, u Fudbalskom savezu Srbije.
(A možda me to što se preziva na „ov“ čini bolećivim? Sećate se bez sumnje pisma čitaoca povodom bezazlenog, možda i dosadnog mog teksta o Momiru Bulatoviću u trezvitel’noi: „Čovek ima naše državljanstvo, kao i ti, Bugarine. I ima da ga poštuješ, mada ja tebe ne cenim.“)
&
Da li iz glave da li po paprenom plaćenom savetu Njegove Eks Ekselencije Montgomerija, naprednjaci su Vladi, Skupštini i predsedniku otputovavšem u zemlju izlazećeg sunca (opet bez mene! koji bih vladaru možda baš zbog nesaglasnosti naših naravi i svetonazora bio tamo od prilične koristi) uputili ultimatum: dok ovo pišem topi se drugi od četrnaest dana koliko cvetkovićevci i novocvetkovićevci imaju da odgovore Tomeku i Aciki hoće li makar u novembru raspisati prevremene izbore. Ako li po isteku deset dana ne dadnu svečanu besu, ili ako štaviše drsko uzvrate da im tako šta ne pada na pamet – ne gine im/nam šesnaesti april! Koji se još piše malim slovom, ali nakon veličanstvenog okupljanja koje trajaće dok nenarodni režim ne padne na kolena biće to istorijski datum, jer stanovništvo živi za vanredne izbore i neće se razilaziti do konačne pobede SNS-a, pa ne znam kakve vremenske prilike bile i ne znam kakvim represalijama mrski režim pristupio! Jakože Vuk mislijaše da ljudi samo žele da se vrati Kralj i da se ulicama ukinu partizanska imena, i ova grupica kojoj se nedavno otkriveni napredak osladio uverena je da zna šta tzv. narod najviše želi: želi da SNS zablista, i jedva to čeka, a ne da se vrati Šešelj: taj će partije koje nemaju mučenike dovesti u neravnopravan položaj.
