Tekst peticije i kontekst: Stranačka nadgradnja
Osuđujemo kao nedostojan pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu. Pozivamo odgovorne državne vlasti da prekinu ovu nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima.
To je tekst peticije koju su počeli da potpisuju ugledni Srbi, a onda je Vojislav Koštunica na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije (DSS) izjavio:
„Kada je režim prevršio svaku meru, ne samo u svojim napadima na nas, nego je pre svega prevršio svaku meru u ponižavanju Srbije, reagovala je javnost Srbije. Novo je, dakle, da je reagovao najvažniji deo srpske javnosti, a to je nacionalno odgovorna inteligencija. I zato je ovo važan i prelomni trenutak. Ovo je trenutak kada je sazrela odluka najodgovornijeg dela javnosti da više nijedna ružna reč ne sme da padne na Srbiju a da ne dobije zasluženi odgovor. Ne može više bilo kome god da padne na pamet da vređa našu istoriju, našu kulturu, našu crkvu, našu veru, našu tradiciju, naše pismo, naše vrednosti, a da odmah ne dobije odgovor.“
Protivnici Koštunice ovo njegovo buđenje iz letargije dočekali su ruganjem. I sam je tome dao dobar povod. Tekst peticije, citiran na samom početku ovog teksta, jasan je i odnosi se na konkretnu stvar, pozadinu atentata na Đinđića o čemu sam pisao u prošlom broju „Vremena“ („Pozadinski zločin: Nova vlada, stare priče…“), ali je Koštunica dozvolio sebi da sopstvenu sudbinu, političku poziciju i stranački interes, izjednači s interesima Srbije, pa mislim da je potpisnike zloupotrebio, makar se potpisnici peticije naknadno složili oko ove nadgradnje osnovnog teksta.
U peticiji se, naime, ne pominje istorija, kultura, crkva, vera, tradicija, pismo „naše vrednosti“, već potpisnici smatraju da je nedostojna kampanja kojom se Koštunica povezuje s Đinđićevim ubistvom s čim je lako složiti se, isto koliko je teško poverovati da DSS i njen lider, kao ni inspiratori peticije, jedini stoje na braniku srpstva.
Ali, Koštunica je pročitao, bolje reći, učitao ono što mu odgovara, što ne mora da znači da i potpisnici ne misle tako, ali se, izgleda, nisu blagovremeno setili da to napišu i potpišu. Što ne znači da neće, sada kad im je Koštunica objasnio šta je trebalo da potpišu i šta je ispravno.
Pečat na misao: Spekulacije i rezoni
Bilo kako bilo, Koštunica je zaključio da je „vreme da naša intelektualna javnost uzme u svoje ruke važna pitanja sa kojima se suočava zemlja. Ma koliko režim zatvarao sve medije, neće i ne može uspeti da uguši javnu reč. Nedeljnik ‘Pečat’ je postao mesto okupljanja slobodne srpske misli…“
To oko „srpske misli“ baš je proverena glasina. Dakle, glasina je. Misao je misao, bila Koštuničina, Vučelićeva ili moja, a srpska misao sama po sebi, ne postoji. To što misli izražavamo na srpskom jeziku još ne znači da je misao srpska i ne postoji takvo svojstvo mišljenja kao neurološkog produkta, osim ako Koštunica nije hteo nešto drugo da nam kaže pa se pogrešno izrazio.
Slobodan Beljanski, ugledni srpski advokat, na sajtu „Peščanika“ piše: „… Pažnju privlači stav o odnosu između kataloga srpskih vrednosti (istorija, kultura, crkva, vera… prim. autora) i zalaganja za ‘slobodu srpske misli’. Imperativ uzvraćanja na svaku ružnu reč koja padne na Srbiju podrazumeva postojanje pouzdanog merila o vrednostima koje nisu podložne raspravi, uključujući i apsolutizovanje srpske istorije i kanonski karakter sudova koji se odnose na crkvu, veru, tradiciju, pismo i druge vrednosti. Podrazumeva čak i to da bi za ružnu reč mogla biti proglašena puka dijagnoza iskazana sa namerom da se kakva društvena bolest izleči. Podrazumeva, najzad, patent na patriotsku svest i potpuni monopol na istinu o nacionalnim preferencijama. Samo se neukosti može pripisati, pouka je još iz antičke filozofije, nesposobnost da se razlikuje ono o čemu je neophodno tražiti dokaze od onoga što dokazivati nije potrebno.
Takav odnos zasnovan je na postavci da ‘sloboda srpske misli’ ipak ne bi bila sloboda misli uopšte, već sloboda samo onih misli koje imaju afirmativan sadržaj o etnonacionalnoj kulturi. Čak i od toga manje: bila bi to sloboda koja se odvija isključivo unutar kruga samozvanih arbitara, koji pokraj vlastitih zamisli o prednostima srpske kulture stoje na mrtvoj straži. Drugim rečima, ‘sloboda srpske misli’ ne bi dopuštala slobodu kritike onoga što je unutar tog kruga procenjeno kao ruženje naše nedodirljive istorije, crkve, vere i tradicije!
Nije teško zaključiti da bi u takvoj atmosferi, atmosferi opšteg i obaveznog jedinstva, samodopadanja i aklamiranja, i jednako obaveznog i „zasluženog“ uzvraćanja na svako odstupanje od ove jednoglasnosti, od slobode malo šta preostalo. Od misli još manje.“
Slobodna misao ne može biti omeđena srpskim svojstvom. Zato bismo u dobroj nameri, piše Beljanski, mogli pretpostaviti da, kada je govorio o „srpskoj misli“, Koštunica nije imao na umu spekulativno, već takozvano rezonujuće mišljenje, i da se to mišljenje nije odnosilo na etnička preimućstva „srpskog načina“ rezonovanja, već na rezonovanje u kome predikat ne govori toliko o stanju subjekta koliko o njegovom predmetu, pa se ni rezonovanje ne tiče stvari „srpske misli“, već mišljenja o „srpskoj stvari“.
Dobro, Koštunica je održao stranački govor, malo populistički, dakle zapaljiv i površan, ali srpska inteligencija na koju se u tom govoru poziva nije ništa više nego još koja stotina glasova na listiću njegove stranke. Teško je očekivati da će oni kreirati pretežno javno mnjenje. Em se razlikuju po svojstvima misli, makar ona bila pretežno srpska, em im pamtimo da su ćutali važnijim povodima.
Putin i Bojanić: Rusko–srpske misli
Ovaj tekst nastaje nekoliko časova pre dolaska Putina u Beograd. Ophrvale su me „ruske misli“, a glupošću me duboko dirnulo medijsko špekulisanje da premijer „matuške“ dolazi dan uoči godišnjice bombardovanja Srbije od strane NATO-a. Da je to smisao njegove posete, došao bi 24. marta, a ne dan ranije. Ali, ne vredi, ovi naši bi nategli simboliku i da je došao 25. marta. Loše mišljenje odlikuje stereotipnost, a ne etničko svojstvo. Evo primera:
Dvorjanin a Srbin, Miloš Bojanić, kad misli o pojedinim Jevrejima tvrdi da su nas oni bombardovali i doneli nam rak. Kad misli o svim Jevrejima smatra da su najorganizovaniji, najsložniji i najbogatiji narod. Tako je barem tvrdio u razgovoru s predstavnicima jevrejske zajednice u Srbiji. Ima ona srpska narodna da nije majka karala sina što se kockao nego što se vadio. Tako će nekako biti i sa pričom o peticiji i srpskomislećom inteligencijom.
