Najveće bendove svih vremena prati fama o „skrivenim članovima“, važan deo rane rok-mitologije: evo, oficijelni Bitlsi Džon, Pol, Džordž i Ringo smeše nam se postojano sa svih postera od 1962. do danas, ali postoji i „peti Bitls“, onaj koga ne vidimo, a podjednako je značajan; isto je i sa Stounsima – tu su sveprisutne mile barapske njuške Mika, Kita, Brajena, Čarlija i Bila, ali ima i jedan kojeg ne vidimo, koji samozatajno prebire po dirkama negde iz offa… Legenda dalje kaže da ovi Nevidljivci nisu izgledali dovoljno seksi ili dovoljno zajebano, pa su ćušnuti u trajnu neprimetjenost, što bi rekao onaj Živkovljev bečkerečki profesor.
Kako sada stoje stvari, kanda se Vladan Batić uspešno kvalifikovao za „petog Bitlsa“ u sveže formiranoj „antiustavnoj koaliciji“: sa postera iz sobica devojačkih smeškaju nam se Čeda, Neša, Nataša i Žare, dočim se Vladan ne vidi, ali se iz pozadine svejednako čuje mrmorenje njegovog prozuklog instrumenta… A šta je tu onda Milan St. Protić? Studijski muzičar? Ne, više mu dođe kao Batićev consigliere. Ili nosač instrumenta, po zlobnijoj interpretaciji. Kako god bilo, oni koji su se ponadali da će nam bar jedan izborni ciklus (iz elementarne ljudske samilosti, ako ništa drugo) proći bez teško svarljivog entuzijastičkog učešća ove dvojice znamenitih političkih padobranaca – znate one gradske likove što se volšebno umuvavaju na sve žurke, a da je nemoguće utvrditi ko ih je uopšte pozvao – jopet su ispali naivni optimisti bez pokrića. Nećemo se mi njihovih netraženih usluga ratosiljati tokom ovog milenijuma, stojim vam dobar…
Bez sve šale, eto nama još jedne paranormalne pojave na ionako već odviše ekscentričnoj stranačkoj sceni: (para)stranački polunevidljivi entitet, neobično hemijsko jedinjenje – ne vidi se, ama se ipak oseća; nešto kao benzen, ali sa većim nadražajnim, a manjim trovačkim potencijalom. Zvanično, narečena koalicija se sastoji od četiri stranke u, doduše, sasvim različitim „agregatnim stanjima“ (1. u ekspanziji – LDP; 2. u stagnaciji koja vuče ka dekadenciji – LSV; 3. u osipanju – GSS; 4. u tragovima – SDU), ali nesumnjivo programski i „svetonazorno“ srodnih i bliskih. To je njena velika komparativna prednost, jer je u stanju da pošalje jasnu i nedvosmislenu poruku, pa ko voli – voli. Eto publike, eto muzičara, poštena svirka, ništa plejbek. Lepo se to videlo u antireferendumskoj kampanji: ti ljudi su imali Priču, i pokazalo se da za tu Priču ima dovoljno potencijalne publike. Moglo bi se čak reći da je i „narodnjačka koalicija“ zapravo iskopirala („kapiraj-kopiraj“!) tu njenu slično-se-sličnom-raduje formulu. I sad najedared, usred sve te idile, evo nama Batića i Protića! Kojim zlom, ljudi?! I dokle, bre?
Ne bih da budem pogrešno shvaćen, u duhu endemske ovdašnje banalizacije: nemam ja ništa „lično“ protiv ovih ljudi. Taman posla, evo, za Batića iskreno verujem da je krajnje simpatičan i živopisan lik, dragocen začin svakog lepo raspoloženog društva, voleo bih da ga vidim kako stepuje, to je bez sumnje razgaljujući prizor. I Protić takođe sigurno ima nekih kvaliteta, koji će kad-tad isplivati na površinu, samo da se prethodno iskristališu. Jedino mi nije jasno zašto moraju da budu mirođija u svakoj čorbi ili, tačnije, zalutali začin u pogrešnom jelu – nešto kao kokos u sarmi od kiselog kupusa. I tu, dakako, nisu ništa krivi oni sami, već oni koji su ih pustili na žurku. Neke novine, doduše, pišu da je Nataša M. bila protiv toga; lepo od nje, ali na kraju su svi ipak legli na rudu, i tako dopustili nastavak burazerskog principa u srpskoj politici, i to baš tamo gde se najviše (s razlogom) galami protiv toga.
Dobro, u čemu je bre, Pančiću, toliki problem s ovom dvojicom veselih podvižnika? Što si toliko zape(ni)o?! Tja, problem je, rekoh, samo posredno u njima. Pravo je pitanje šta je uopšte koalicija „LDP etc.“? Ako je to Klub Onih Koji Su Iz Bilo Kojeg Razloga Nadrndani Na Koštunicu, onda je sve OK. Ali, to onda nije ozbiljna politika nego bljutava srbijanska čaršijska posla, i neka idu s milim bogom. Ako je to, pak, logičan i konsekventan zajednički politički poduhvat onih koji su dosledno i principijelno protiv svih onih „vrednosti“ koje oličava jalova, štetočinska, ultrakonzervativna i desno-populistička politika Vojislava Koštunice, onda su tu Batić i Protić, sve sa njihovom virtuelnom Demohrišćanskom strankom – koja bi bila najbizarnija pojava na vaskolikoj Sceni, samo kad ne bi postajala Laburistička stranka, kao ni oba člana Srpske liberalne stranke – pali direktno s Marsa. Radi se, naprosto, o ljudima koji s Koštunicom imaju mnogo više personalni sukob nego bilo šta drugo, značajnije i relevantnije. Batić je (zanimljivo je kako su svi to zaboravili?!) godinama bio Koštuničina desna ruka – upravo u vreme ratova i karadžić-mladićevskih strahota koje je ovaj, makar i „salonski“, zdušno podržavao i potpirivao; Protić, pak, nije imao ništa protiv Koštunice (naprotiv) sve dok ga ovaj nije – bajdvej, sasvim ispravno – najurio iz Vašingtona. O tome kako su se obojica do prekjuče obožavali s notornim Veljom Ilićem da se i ne govori. Iza tih ljudi „politički“, u iole ozbiljnom smislu, ne stoji ama baš ništa, niti oni emituju ikakav suvisli sadržaj – tek samosvrhovitu jarost. Evo „kosmičke“ prispodobe: to su slobodnoglavinjajući entiteti poput kometa koje histerično jurcaju i fijuču svemirom u svim pravcima bezglavo tražeći gde da se skrase, sve dok ne zveknu o neku planetu ili neko drugo „konvencionalno“ nebesko telo; oni su politički eklektici iliti pabirčari, u najužasnijoj tradiciji srbijanskog politikantskog strančarenja, o kojoj ima sve što je bitno još kod Nušića. Tipične, dakle, (nus)pojave infantilnog stadijuma demokratije. I oni, rekoh, nisu „krivi“ što su takvi. Krivi su oni koji im veštački produžavaju politički život, doprinoseći tako veštačkom produžavanju političkog detinjstva srpskog društva.
