Sve je duži spisak prodavnica, kafića, knjižara, ustanova kulture koje neće raditi u petak. Ne rade mnoge škole, advokati, svi univerziteti su i dalje blokirani.
Srbija će – bez pravog učešća sindikata, ili čak protiv njihove volje – imati prvi mini generalni štrajk.
To je neslućeni uspeh studenata u blokadama. Prošli su sve tople zečeve i tabloidne hajke, odoleli pretnjama, batinama i jednom pokušaju ubistva.
Vlast na to reaguje na nervoznoj bazi, na osnovu svojih fabričkih podešavanja – kontramitingom. U Jagodinu, gde valja zapišati teren pokojnog oberkneza Palme, stuštiće se stotine autobusa sa narodom.
Vučić nudi više istog
Prvi među nama se potuca po Davosu, glumeći da je jedan od svetskih lidera, ali u stvari se bavi stvarima lokalnim i daje izjave novinarima koje je poveo avionom.
Ovo je i za njega novost – niko ga više ne sluša. U toj situaciji Vučić nudi više istog.
Nudi sebe i obraćanja, tabloidne ujdurme, pretnje, represiju. Oživljava ideju o pokretu za narod i državu, ili tako nekako, niko ne pamti ni kako se to tačno zove.
Pa onda još jednom masti stranački korbač kojim će hiljade ljudi iz javnih preduzeća širom Srbije biti privedeno u Jagodinu.
Nameće se već izlizana slika o „dve Srbije“. Tačna, možda, ali te dve Srbije su sličnije nego što na prvi pogled deluje.
Oni u štrajku ili protestu ništa ne moraju da objašnjavaju onima koji će se naći u Jagodini. Jer ti ljudi iz autobusa sve znaju još bolje – znaju kako ih naprednjački direktori šikaniraju, kako kradu i kako se bahate.
Ali, za razliku od prvih, još se plaše. Strah se u Srbiji pobeđuje na rate.
Oni sa strane
Ne treba se zavaravati – postoji možda i „treća Srbija“ u ovoj podeli, najveća.
Ona će u petak biti udaljena publika i štrajkova i protesta, i mitinga u Jagodini. I narod u protestu i narod priveden na kontramiting SNS-a sad bi trebalo da ostave utiska na ove koji su još ni tu ni tamo.
Nema nikakve dileme ko će pobediti – videli smo to na otužnom naprednjačkom kontramitingu posle „Ribnikara“ i Dubone. Svi znaju da je to fejk, tako i izgleda, tako i prođe.
To se ne može suprotstaviti stotini hiljada ljudi koji svojom voljom dođu i svetle na Slaviji.
Kažem, strah se u Srbiji pobeđuje na rate, ali ipak se pobeđuje – to je više nego što je iko mogao da zamisli pre par meseci.
