Da se ja pitam, piscima bi bilo zabranjeno da se žene i udaju. Ili bi, ako su baš zapeli, njihove brakove trebalo tako pravno regulisati da njihovim supružnicima (te deci etc.), ako ih nadžive, ne bi trebalo da pripadaju nikakva materijalna, a kamoli moralna prava proistekla iz autorskog dela. Mislim, hajde de, možeš da živiš u kući koju je pisac stekao (ima i takvih pisaca, mada ne mnogo), ili da voziš njegova kola, ali prste dalje od njegovog dela, a i generalno od privilegovane „brige o piščevom liku“, ili šta već! Nisi ti njegov posmrtni portparol niti na bilo koji način emaniraš piščev duh, ti si samo osoba koja je s piscem delila privatni život, pa se blagoizvoli toga i držati, zalivaj cveće na grobu i uopšte gledaj svoja posla. Pisac, dakle, pripada samo sebi, a njegovo delo, u simboličkom i kulturnom smislu, svima koji ga makar s trunkom smisla i pokrića doživljavaju kao svoju baštinu – elem, ništa od toga ne pripada supružniku! Njemu/njoj pripadao je čovek, a njega više nema. Basta.
Dobro, ako ste shvatili generalni pravac neophodnih i neodložnih pravnih reformi koje ću uvesti čim postanem diktator, možemo da pređemo na stvar. O Borislavu Pekiću se, dakako, radi. Na onoj goloj betonskoj ledini koja je do nedavno bila beogradski Cvetni trg otkriven je spomenik piscu Besnila, uz prigodno praznoslovije premijera Vučić Aleksandra lično, i uz sasluženje Pekićeve udovice Ljiljane i mnogobrojne rodbine te dosta neobično ukomponovane ekipe „kulturnih i javnih radnika“ (za većinu garantujem da bi lako poverovali da je Pekić napisao Roman o Londonu), a što je neke ushitilo a druge razbesnelo zbog svojevrsne „političke zloupotrebe pokojnika“, pred kraj života jednog od osnivača tj. obnovitelja Demokratske stranke. Štaviše, DS patrijarh Dragoljub Mićunović zapretio je da pod ovako rizičnim uslovima neće principijelno pristati da umre (želim mu da u tome ustraje što duže), da mu se ne bi dogodilo nešto slično. Neki, opet, zlobno javno misle da Mićunović u tom smislu uopšte nije u opasnosti. Ukratko, bilo je svega, ali malo toga suvislog.
E sad, ko je tu ko, šta je tu šta? Najpre, razumljivo je da Demokratska stranka reaguje nekom vrstom protesta, jer je svakome – naročito onima koji se najedared grade nevešti – jasno da se radi o simboličkoj aproprijaciji Pekića kao (između ostalog i političkog) simbola, koji pak ni na koji način i ni u najširem zamislivom smislu ne može pripadati Srpskoj naprednoj stranci, a kamoli ljudima koji je vode, a čija je personalna politička istorija duboko na strani suprotstavljenoj Pekićevom višedecenijskom prodemokratskom angažmanu. Opet, to ne znači da DS može da „monopoliše“ Pekića i da bi nju sad trebalo pitati za nekakvu „dozvolu“ da se velikog pisca uopšte uzme u usta: kratak stranački angažman ipak je relativno sporedna stavka njegove prebogate bi(bli)ografije.
Potom, vlast; Vučić je svojevrsni majstor rafiniranog političkog sadizma, i ovo je u tom smislu jedan od njegovih veštijih poteza. No, ne radi se tu samo o čistom uživanju u ponižavanju ionako grogiranog suparnika, nego i o sasvim praktičnim interesima: sve se ovo dešava na Vračaru, a Vučiću je očigledno jako stalo do toga da simbolički osvoji Vračar, valjda jedino što ama baš nikada nisu držali on i njemu slični, formirani po opskurnim SRS i SPS pilićarnicima. A zašto je to tako važno? Zato što A. V. opsesivno teži tom ekstatičnom trenutku apsolutne dominacije, a posle kako bude; zato (mu) je Vračar tako važan. Ako može bronzanog Pekića da upotrebi kao trojanskog konja za ulazak na Vračar, učiniće to bez premišljanja. Kasandru ionako niko odavno ne zarezuje… Zato ću još jednom ponoviti da se kroz sve ove godine ama baš ništa nije izmenilo u psihološkoj strukturi davnog vođice nekakve navijačke bande: isti je to predatorski nagon, ista „ulična“ filozofija brutalne i teatralno iskazane predominacije i pokoravanja stoji kao njena (zaprepašćujuće banalna) potka.
Na koncu – porodica. Uprkos svemu iz prvog pasusa, zadivljujuće je šta je sve gospođa Ljiljana Pekić (kao i piščeva kći etc.) učinila za muževljevo delo nakon njegove smrti; teško da ima sličnog primera tolike posvećenosti. No, posvećenost je uvek i svojevrsna zamka: fokusiravši se na jedno zanemariš sve drugo, dakle, što se kaže, pogodivši jedno, promašićeš sve ostalo… Ljudski je sasvim razumljiva i opravdana njena briga za svaku dostupnu formu afirmacije suprugovog nasleđa; moguće je shvatiti i da nije mnogo zainteresovana za šire implikacije i nuspojave konteksta u kojem se sve to odigrava. Međutim, ne može se razumeti svesno delovanje u skladu s rečenicom tipa „Njemu to ne bi bilo važno, ali meni jeste“ (spomenik i sve oko njega), kojom je pokušala da odgovori na prigovore. Naime, u javnom je smislu potpuno nevažno šta je Ljiljani Pekić važno. Ako već i sama kaže da Pekiću najblaže rečeno ne bi bilo stalo da mu se otkriva ovakav spomenik i oko svega se pravi sumnjiva šarada s neotklonjivim šmekom političke zloupotrebe, onda je to moralo biti jedini kriterijum. Sve drugo je popuštanje ljudskoj slabosti i taštini – ne piščevoj, ne dakle „delegiranoj“, nego onoga ko iza pisca ostaje. Eto, otuda moja ideja o „pravnoj reformi“, bez obzira na to što teško da ima pisca koji ne bi voleo da se o njegovom nasleđu brine neko veran i požrtvovan kao Ljiljana Pekić.
