Mladim naučnim radnicima država je poklonila 134 stana u Beogradu, plačite mladi bračni parovi zaposleni u policiji i vojsci, ništa za vas u ovom izvlačenju, plačite još više parovi koji ste u civilu, prepustite se zavisti svi vi koji se ne bavite naukom…
Posle Drugog svetskog rata imali smo naprednu i onu drugu omladinu, sada se mladež deli na naučnu i nenaučnu, na stanare i podstanare. Tj. na stambeno zbrinute i na oni koji žive sa roditeljima, babama, dedama i ujakom, bonvivanom koji stavlja mrežicu na kosu i istrajnim neradništvom ometa sestrića da se makar u poslednji čas okrene školi i naučnim putem dođe do vlastitog krova nad glavom.
Naša je država leglo trajne diskriminacije i svakom novom nepravdom ponosi se više no prethodnom. Milošević je stanove dodeljivao stubovima njegovog carstva, mladencima zaposlenim u vojsci i u politici, od njih je očekivao doživotnu blagodarnost, a društvo se od uniformisanih ljubavnika nadalo zdravom porodu…
Za mlade naučnike država nije postavila uslov da pre toga stupe u bračnu zajednicu, stanodavcima je pred očima primer Nikole Tesle koji se, the legend says, dao kastrirat kako bi mu sva energija kojom se bežičnim putem snabdevao direktno iz vasione bila na raspolaganju za naučne vizije i oglede. Mladi naučnici, dakle, mogu da samuju u stanovima, na volju im da svak u svojoj prćiji izvode i omanje opite, ukoliko ne rade sa eksplozivnim i radioaktivnim supstancama, pa dobro, braćo, šta ćemo sa mladim nenaučnim radnicima, sa starim naučnim radnicima, šta sa starim nenaučnim radnicima, šta ćemo naposletku sa starim nenaučnim neradnicima pokupivšim sva tri atributa pogubna kako za dobijanje stana tako i za bilo šta dobro u životu?!
S druge strane, zašto mladi a nauci predani ljudi ne bi dobili krov nad glavom? Stambeno zbrinuti doći će pre do naučnih otkrića od kojih će zajednica imati koristi toliko da će izgraditi i pokloniti stanove svima koji su nepogrešivo bivali promašivani kad god su stambene jedinice padale sa neba. Jesu li stanove dobili poslanici, jesu li deputati raspadajuće se federacije osim kraljevskih otpremnina dobili i stanove, je li jedan ministar dopao suda zbog prekomerne diobe (delidbe) stanova kobrama, jesu li generali svi u vilama, da bi se tek neki noviji primerak morao zadovoljiti pukim spratom u nekoj zgradi? Jesu, ali pogledajmo šta je zajedničko svima koji su dobili stanove: zajedničko im je što ih državni vrh smatra elitom: mladom radniku koji se ne bavi naukom nego kao drug Tito metalostrugarstvom ne pripada stan, medicinskoj sestri isto….
Stan je u Srbiji najveća privilegija (ako izuzmemo bolesnu proviziju koju možda dobija neko ko potpomaže privatizaciju privrednog giganta i sl.), a politička elita pomno motri da stan ne dobije neko ko nije izuzetan. Šta ste vi? Ja sam pevačica pop-muzike i nekadašnji frizerski maneken, odlično, evo vam zaslužna penzija i nadajte se skorom useljenju u novi stan, sledeći, ja sam osvajač bronzane olimpijske medalje u Tokiju 1964. godine, živ si još, evo ti stan, vi ste pisac koji je prvi rekao da se dogodio narod, izvolite stan u Vuka Karadžića, vi gospođo?! Došli ste iz Amerike da budete obična ministarka u Beogradu, evo vam stan u Čika Ljubinoj, pa ako se i vratite u Njujork imajte ta dva ara stana kao uspomenu na vašu žrtvu i vašu dragocenu pomoć SR Jugoslaviji, svi ste vi izuzetni i nema potrebe da krnjite vlastiti budžet kupujući stanove ili, daleko bilo, iznajmljujući vlažnjikave udžerice nad kojima osim bolnog i besmislenog izdatka stalno lebdi lik gazdarice sklone povećanju kirije i davanju otkaza bez obzira na klimatske i druge okolnosti!
Srbija boluje od izuzetnosti, običnost je u njoj kažnjiva. S kim god zapodenem razgovor o SANU-u sporečkam se: svak drži da je Akademija beskrajno korisna ustanova, pa i sami Francuzi je imaju, šta me briga za Francuze, ne, ne, kopiste se sagovornici, akademija je dragocena, pa za članove svakako jeste, ali šta društvo ima od te komunističko-ulizičke izmišljotine?! Niko ne zna, ali svi vide neizrecive zasluge i svako oseća potrebu da pred velikanima duha padne na kolena i izvini im se što im nismo obezbedili više luksuza, još veća primanja, savremenije i još besplatnije sanatorijume, banje u kojima će se lečili samo oni (besmrtnicima je dakako svejedno, ali je njihova dugovečnost u našem interesu: šta bismo mi bez njihove umetnosti koja je, je li, nemoguća bez istoimene akademije, šta bi naš život vredeo bez naučnih otkrića čiji se broj udesetostručio otkako imamo SANU?!).
Uh, kakav si baksuz, Ljubomire, da ne bi možda i Aleju velikana ukinuo, pa naravno da je ne bih nikad ni osnovao! Kao da život ne pruža dovoljno nepravde i neravnopravnosti nego treba i u smrti neko da bude povlašćen. Velikanu država obezbeđuje sve, a familija ovoga koji nije nikad dobio stan, koji nije dočekao ni običnu a kamoli nacionalnu penziju mora da kupuje grobno mesto u Orlovači i da do groblja menja četiri prevozna sredstva.
Dodvoravanju bivšoj ali i budućoj (pretpostavljenoj) eliti ovde nema kraja. Kad se i zauzmu za slobodu kretanja pa guknu koju o vizama koje nas tište dvadeset godina naši rukovodioci svaki put nekoga pozlede: dajte vize najboljim studentima, novinarima, poslovnim ljudima… A šta ćemo sa sredovečnima i starima, šta napokon sa omladinom koja nije dopala univerziteta – zašto da i ona ne putuje? Možda bi se baš u inostranstvu nekome otvorio apetit za studije, neko bi baš po povratku u domaju prostudirao, u Vojvodini se to tako i kaže: „proštudirati se“ (predomisliti se).
