Otvoreno pismo rodbini

U nemogućnosti da se svima pojedinačno obratim, molim kumove, rodbinu, prijatelje, komšije i poznanike da mi ne govore za koga su glasali. Izričito ne želim da znam za koga će glasati u drugom krugu, ne želim da znam ko će bojkotovati drugi krug, ako se neko u telefonskom razgovoru sa mnom bude oglušio o ovaj apel, biće mu zalupljena slušalica, iz kafića ću, ne plativši račun, izaći čim neko zausti da priča za koga je glasao ili za koga će glasati.

Takođe ne želim da znam ko od mojih milih i dragih nije išao da glasa; rezultati prvog kruga lakše bi mi bili pali da su za mene bili anonimni, zaista, nikad dosad nisam imao ličnu evidenciju o stotinu glasača! Glasanje je tajno, čuvajte svak svoju tajnu, dajte da ostanemo dobri jedni s drugima, bez obzira na to što su rezultati ovakvi kakvi su! Sinoć sam svirao na jednom rođendanu, u istom restoranu (Am.) sedeo je građanin I. D. iz SPS-a, nisam znao za koga je glasao i nije me ničim iritirao, bio mi je takoreći simpatičan.

Dok je SPS žario i palio sve je bilo suprotno od ovoga sada: ljudi su ili prećutkivali za koga su glasali ili su mi pričali da su glasali protiv Slobe i protiv SPS-a. Nijedan moj poznanik, kolega, rođak, sused, niko nije glasao za njih! Bilo mi je sumnjivo to što Milošević i njegovi dobijaju milione glasova, a iz mog okruženja niko nije glasao za njih, dešavalo mi se i tada da nekoga gledam s podozrenjem: „Ma da ti nije ruka možda sama zaokružila Slobino ime?! Mislio si da te onim njegovim požarevačkim okom lično nadzire preko bežičnog kabla!“ Ipak, mogao sam da sumnjam i sumnjam, presumpcija nevinosti važila je za svakoga, nisam imao ničije priznanje i nisam bio voljan da to čačkam.

Pravo da lažu građani imaju i danas, možda neko od ovih glagoljivih to i radi, govori jedno, zaokružuje drugo, ali nije to slučaj, svi koji obelodanjuju svoju izbornu volju doimaju se kao iskreni i ubeđeni, ma glasajte za koga vam drago, samo nemojte da ja to znam. Priznaću rezultate koje zvanično bude saopštila izborna komisija, trpeću predsednika koga ste odabrali, ali nemojte mi zagorčati svakodnevni život, nemojte zatrovati dane koje treba da provedemo jedni s drugima ili makar jedni pored drugih.

Prvi me iznervirao moj rođeni o., neće da glasa! To ti je dužnost, kažem mu ja, imaš unuke, misli na njih, tvoj glas je važan jednako kao i bilo čiji, neće i neće, blizak i doskora drag rođ. će pak ići da glasa, ne zna za koga će, zna samo da neće za L., ja se tu upecam i upitam ga zašto neće. Zato, kaže, što L. prodaje preduzeća strancima; koja preduzeća, sva preduzeća; dobro, kažem, glasaj onda za Š-a, žali bože što si išao u partizane.

O mom drugu i kolegi B. znam šta misli i za koga će da glasa, to mi ne smeta, i ja imam istog favorita, ali čujem da će njegova B. (u daljem tekstu B1) glasati za K! Iako mi se nikad nije zaklela da će glasati za nekog drugog, osetim kako sam kivan na nju, B. to vidi i dosipa so na moju ranu: „V. će isto glasati za K., i D!“ „Zar i D!?“, jeknem ja, „I D!!!!“ B. ga je pitao, pa zašto, D. mu rekao: ‘Jebaćemo im m.!'“

Od poznanice čiji ću inicijal za njeno dobro prećutati – šta ako K. nekim čudom propadne? – čuo sam da će ceo RTS glasati za K.: predstavnik njihovog sindikata je bio kod L., ovaj ga je, kako ona reče, odj., onda su otišli kod K-a, ovaj je sindikalcu rekao da neće uraditi ništa pre nego što ispravi nepravdu nanesenu RTS-u, to mu je najveća želja, i sad će cela Televizija glasati za K., tj. za svoje srećno sutra. Onda, kao da nije dovoljno što ću državni medij gledati s novom srdžbom, kaže mi da će joj tata i mama glasati za Š! Ne garantujem da ću otići na slavu kod ovih glasača, ako i budem otišao, ne znam hoću li moći da se usredsredim na rusku salatu i na ajvar: stalno će mi pred očima biti glasački listić i njihove ruke koje zaokružuju broj 11!

Kritično veče proveo sam sa prijateljima u restoranu zv. Zl. bur.; iz čuvenog tamburaškog sela D. (Bačk.) došlo je bilo devetoro muzičara, veče je moglo da bude lepo uprkos ledenoj kiši i uprkos izborima, avaj, došli su i oni za čiju sam izbornu volju saznao, uzalud sam sebi ponavljao da je njihovo pravo da glasaju za koga žele, osećao sam kao da su tog dana popodne proćerdali veliko parče moje ne tako baš ni opširne budućnosti. Frontmen gostujuće trupe T. predostrožno otpočinje razgovor sa Lj.

T.: Oćemo pobediti?

Lj.: Hoćemo!

T.: Za koga ste vi glasali?

Lj.: Za L-a.

T.: I mi smo!

Lj.: Ako pobedimo, bakšiš ima da bude opasan!

T.: To bi i mi jako voleli!

Bakšiš je bio pristojan, Lj. dade 60 eura iako beše dešperatna, gosti koji su se kladili na pobednika dali su može biti i više, ali je biračko telo ostalo razjedinjeno, glasačka mašina raštelovala se: ni u ranim jutarnjim satima nismo spojili stolove.

Srećom, imamo barem još jedan krug glasanja (sam bog poslal). Ne govorite nikome za koga ćete glasati, ni da li ćete glasati, u državi će biti tako kako će biti, i neće biti jako dobro, ko god pobedio, dajte da jedni s drugima ostanemo koliko-toliko dobri, političari se menjaju, mi smo ti koji ostajemo. Možda je i obrnuto, mi ćemo pocrkati, a oni će ostati večno, kako god. Začepimo barem mi glasači ako već ne mogu oni!