Opasne veze

Ubistvo onog Gavrilovića na dan kad je posetio kabinet šefa države bilo je očigledno nešto „gore od zločina“. Bilo je čisti bezobrazluk, možda i politička provokacija. Ali, odgovor Demokratske stranke Srbije ispao je pre svega neproporcionalan. Uzeti to ubistvo kao krunski dokaz da su kriminal i korupcija prevršili svaku meru, pa napustiti vladu i ići na njeno obaranje znači nemati dobar osećaj za meru.

Možda to ne zvuči kao težak greh, ali u politici, posebno domaćoj i posebno tokom poslednjih desetak godina, ta sklonost nesrazmernim reakcijama i žestokom uzvraćanju proizvodila je najteže posledice i uvek se skupo plaćala. Ideal kojem se tada težilo bio je da se stvari pojednostave i da se za svaki prestup predvidi ista kazna. Smrtna. Kao što znamo, u mnogim slučajevima taj ideal je u stvarnosti bio dosegnut.

DSS kao da pomalo nastavlja tu tradiciju, i to je čudno iz najmanje dva razloga. Prvo što su ljudi u Srbiji uglavnom razumeli tu stvar, naučili lekciju i neće se uskoro ponovo povesti za nekim ko hoće da ruši a ne vidi se da bi umeo da gradi bolje. Drugo, sam predsednik DSS-a i SRJ nije čovek neodmerenih reakcija i sigurno ne bi dostigao toliku popularnost da je praskao, pretio, vređao i još isticao neke uže interese iznad državnih. Za njega i njegov politički manir, izlazak DSS-a iz vlade deluje kao suviše radikalan korak.

Korupcija i kriminal spadaju u najteže nevolje današnje Srbije, ali na nekoj „skali pokvarenosti“, u odnosu na ostale zemlje, ova bi verovatno zauzimala približno isti rang kao i na raznim drugim skalama. Bila bi negde u kategoriji ojađenih, od kojih se ne može očekivati neko naročito poštenje. Reći, dakle, da je baš ova vlada kriva za sve, da je ona pokvarila narod inače pun vrlina, ili da nije uspela bitno da popravi tu stvar, da likvidira kriminal i korupciju, to nikome neće zvučati jako ubedljivo. Ni u drugim zemljama koje se bave reformama vlade ne uspevaju lako da savladaju, sakriju ili barem zakonom regulišu nivo pokvarenosti. Srbija prosto nije neki izuzetak.

Ne sumnjam da ima ljudi bliskih vladi koji istovremeno nisu daleko od prljavih poslova i sumnjivih para ali, ako je tačno da je većina takvih veza nasleđena iz prethodnog perioda, onda nije nedužan ni Koštunica koji je onoliko držao na vlasti šefa službe bezbednosti. Jer, negde u toj službi morao se nalaziti kontrolni toranj onog dela korupcije i kriminala koji se dâ kontrolisati, a to je uvek većina.

Lično ne bih stavio ruku u vatru za sve što govori premijer Đinđić, ali mnogi ministri izgledaju mi sasvim ispravno i čestito, izvan svake razumne sumnje, a rekao bih da ta vlada u celini zna šta radi i da oko osnovnog pravca nema većih sporova. Narod može da gunđa protiv bilo čega, ali vlada ipak nije nepopularna ili barem ne toliko da bi većina jedva dočekala njeno obaranje. U svakom slučaju DSS nema nikakav perspektivniji tim, a ako bi ta stranka ipak rešila da zajedno sa socijalistima, radikalima i SSJ-om glasa protiv vlade, verujem da većina naroda to radije ne bi gledala.

Razume se, ovde je u pitanju pre svega deoba vlasti. Zna se da je DSS naglo narastao i da je sad jako slabo zastupljen na mestu gde se donose odluke. Valja priznati da ovo nije problem samo te stranke i da bi svaki političar i svaka stranka u ovakvoj situaciji uvek otvorili to pitanje. To znači da Đinđić ne bi smeo da kaže prosto da je opstanak njegove vlade u višem nacionalnom interesu, da je u ovom periodu neophodna politička stabilnost zbog reformi i odnosa sa svetom, a DSS neka se žrtvuje radi zajedničkog dobra.

Đinđić i njegova vlada svakako jesu u povoljnoj poziciji, a DSS neće moći da ne izgleda kao glavni krivac ako se kriza nastavi. Ali, ono što Koštunica izgubi neće dobiti Đinđić. Zato bi premijer dobro postupio ako ne bi suviše računao na ucenjivanje protivnika, ako čak ne bi nastojao da DSS istera na čistac, da iznudi raspravu o rekonstrukciji vlade i pokaže da se ipak radi o tome. Bolje bi bilo da premijer sam ponudi rekonstrukciju i zadovolji makar nešto od apetita DSS-a.

Ako je Đinđiću, ili bilo kome uostalom, stalo do reformi i modernizacije zemlje, ne bi trebalo računati da se to može izvesti bez ikakve podrške ili protiv volje onog dela Srbije koji predstavljaju DSS i Vojislav Koštunica. Takvi krupni zahvati, makar bili veoma pozitivni i prosvetljujući, ne mogu da se obave brzo osim uz izvesno nasilje, a ako smo već ugazili u nekakvu demokratiju, onda nema druge nego da se uvek konzervativna većina strpljivo ubeđuje u promene. Demokratija je sporost. Pad vlade sad bi svakako bio loša vest. Verujem da je tačno da bi to zgodno došlo kao izgovor nekima od onih svetskih dobrotvora koji su obećali pomoć. Tačno je i da DSS, čak i da formalno pređe u opoziciju, zapravo ne bi ni mogao da izglasa nepoverenje vladi. Ipak, jedni drugima očito mogu da zagorčaju život, a ne bi bilo prvi put da se domaći političari složno poubijaju među sobom. Nije, dakle, čudno što to njima pada na pamet i što se jedva uzdržavaju.

Ko u ovom okršaju učestvuje samo kao posmatrač i mogući potrošač nevolje nema razloga da se strasno opredeljuje i zamišlja kako bi najbolje bilo da jedni drugima dođu glave. Ali, ako baš volite da navijate, ne dajte da vam iko kvari ćef.