Od krvave kiše do Velje Nevolje

Postoje dani kada decu ne treba slati po novine, ali isto tako treba ih poštedeti i prelistavanja dnevne štampe u TV emisijama.

Naime, hapšenje kriminalne grupe Velimira Belivuka donelo je u medije talas neverovatno brutalnih detalja iz njegove kriminalne prošlosti. Po ko zna koji put tabloidi, a zatim i komercijalne televizije, objavljuju opise neljudske surovosti, detalje psihopatske torture, ali i svedočenja koja mogu ometati istragu koja je u toku.

Očigledan primer da usred policijske akcije cure informacije desio se kada je objavljeno da su, posle hapšenja kriminalaca, uhapšeni i službenici policije koji su pokušali da prikriju ili uklone dokaze u stanu uhapšenog, nekoliko dana po njegovom pritvaranju. Logično bi bilo da se unutar ove obuhvatne istrage, koja nužno zadire i u rad državnih službenika (policije, tužilaštva itd.), utvrdi ko medijima daje ili prodaje informacije, i sa kakvom namerom.

Tekstovi se prvo objavljuju u tabloidima, „iz izvora bliskih istrazi“, a zatim se detaljno citiraju na komercijalnim televizijama. Moram priznati da se RTS sačuvao od fascinacije „crnom hronikom“, koja u ovakvim situacijama u medije donese mnoštvo izraza iz kriminalnog slenga. Tako se u vestima govori o „štekovima“, „Velji Nevolji“, „overavanjima“. Valjda neko tupavo smatra da će gledaoci više verovati određenom kanalu ako o kriminalu izveštava mafijaškom rečnikom, ili gledaocima predstavlja što više nekrofilnih detalja o ubijanju, mučenju ili masakriranju.

Postoji, ruku na srce, i kod političara potreba da se naglasi uspeh policije, pa se onda nameću poređenja klana Velje Nevolje i Zemunskog klana Kuma i Šiptara. Ko je bio suroviji, ko je ubio više ljudi i koliko neljudski, da bi se konačno pravila paralela između ubijenog premijera Đinđića sa predsednikom Vučićem, koji je, navodno, trebalo da bude meta napada. Zašto na našim televizijama nije dovoljno gledaocima reći da su neki mafijaši maskirani u navijače surovo ubijali ljude? Zašto je potrebno podići nivo senzacionalnosti morbidnim detaljima? Kako je u naš medijski prostor ušla potreba za konstantnom dramatikom, kao načinom da se komercijalno eksploatiše svaka tema i svaka vest? Ta dramatika je vidljiva u borbi za ostvarivanje političkih interesa, ali i ekonomskih, u šta smo se uverili kada se provajderi bore za dominaciju na tržištu.

Verovali ili ne, u potrazi za odgovorom na ovo pitanje, vratio sam se na samu suštinu informisanja, na elementarne informacije koje su egzaktne, pa stoga teže podložne različitim interpretacijama. U pitanju su izveštaji o stanju vremenskih prilika. Logično i normalno je da saznate temperaturu, pritisak, vlažnost, predikciju za dva naredna dana (maksimalno pet), uz satelitske snimke talasa ciklona ili anticiklona. Međutim, već odavno, televizije se trude da sliku o vremenskim prilikama dodatno senzacionalizuju. Na prvom mestu, tu su lepe devojke obučene ko za svadbu, ali bukvalno, pa su iskoristile priliku posle glavnog jela, a pre torte, da uskoče i opišu nam kakvo nas vreme očekuje. Ovoga puta se neću baviti stereotipnim savetima gledaocima kako da provedu naredne dane ili kako da se obuku, jer dotične dame onako napirlitane svakako nisu primer za to kako se obući u skladu s vremenom.

Prava drama počinje kada se na televiziji svaka promena vremena opisuje terminima katastrofe biblijskih razmera. Ovaj februar obeležile su smene toplih i hladnijih dana, što inspiriše voditelje i voditeljke da tragaju u istoriji meteorologije za sličnim primerima. Eto sličnosti sa poređenjima zverstava kriminalnih klanova. Trenutno se talas hladnog vazduha koji stiže iz Rusije naziva „zver sa istoka“, što svakako ima i geopolitičku poruku. Nije bolje prošao ni fenomen koji se svake godine ponavlja u ovo vreme, kada vetrovi u Evropu donose peščanu prašinu iz Sahare. Kod nas to stvara probleme sa alergijom kod osetljivijih, musave prozore i prašnjave automobile. Prvo su ovu pojavu mediji nazvali „prljavom kišom“, ali već sutradan odomaćio se izraz „krvava kiša“, jer mnoooogo strašnije zvuči. Tu su i upozorenja za meteoropate, maksimalno sugestivna, koja su me inspirisala za zamišljeni psihološki eksperiment.

Zamislite dva grupe ispitanika, ujednačene po osobinama, kojima saopštavate vremensku prognozu za određeni period (recimo, za nedelju dana). Prvoj grupi se obraćate jezikom meteorologije, sa činjenicama, bez dramatičnih opisa. Druga grupa bi iste informacije dobila u senzacionalističkoj varijanti, sa „krvavom kišom“ , „ledenim danima“, „sibirskim zverima“, biometeorološkim plašenjima svake vrste. Posle nedelju dana, oni bi govorili o svojim eventualnim meteoropatskim simptomima. Potpuno sam siguran da bi dramska meteo-grupa imala izraženije psihosomatske tegobe.

Zato, dragi moji, izveštavanjem o vremenu počinje inficiranje medijskog prostora nasiljem i senzacionalizmom. U nekim zemljama zato na javnim servisima, umesto deveruša, prognozu daju isključivo profesionalni meteorolozi, a ponegde (kao u Italiji) taj meteorolog je u uniformi. Nije samo u pitanju lep karabinjer, već vojni meteorolog, osoba sa autoritetom znanja i institucije.

Tako ćemo doći i do normalnijeg izveštavanja o hapšenju opasnih kriminalaca, kada treba da nam se obrate profesionalci, po mogućnosti u uniformi, a ne novinari tabloida, profesionalni „poznavaoci prilika u podzemlju“ ili politički aparatčici željni dokazivanja.